(U)pisati trans telo (kroz teoriju)

Prikaz knjige: Paul B. Preciado, Dysphoria mundi (Grasset, 2022)

Neko je negde napisao da politika počinje tek onda kada partikularno postane univerzalno. U prikazu romana Peta rana Aurore Matije videli smo na koji način Matija upisuje trans telo u književnost i time, posredno, u svet. Matija to postiže maksimalističkim postupkom koji ruši ustanovljene književne forme i norme da bi se trans telo upisalo u tekst. I književnost je jedna od bio/nekropolitičkih infrastruktura svakodnevnog života koju treba prenameniti ili u potpunosti razrušiti da bismo mogli da postojimo kao trans i kvir ljudi. Time Aurora Matija ispostavlja i politički zahtev za rušenjem bio/nekropolitičkih infrastrukturnih formi i normi svakodnevnog života radi upisivanja trans tela u svet. I dok Matija upisuje trans život u svet posredno kroz umetnost, Pol B. Presijado upisuje trans život neposredno u svet. Tačnije, Presijado uzima ono što se smatra osnovnim atributom trans života – rodnu disforiju – i ne samo da ga čini analitičkim oruđem za razumevanje stanja sveta, kao što se taj termin koristio i koristi za opisivanje i razumevanje trans utelovljenja, nego ga i projektuje na razinu stanja sveta. Disforija sveta – dysphoria mundi. Partikularno postaje univerzalno.

Naravno, rodna disforija kao diskurs koji uključuje različite medicinske prakse, kulturalne pojave i prakse samooblikovanja sve je samo ne neutralni termin. Presijado, dakle, preuzima ono što je cisheteropatrijarhalni svet proizveo da bi opisao ona tela i subjekte koji ne žele da budu deo tog sveta i okreće ga “protiv” tog sveta, odnosno koristi ga da bi taj cisheteropatrijarhalni svet analizirao. Jer, za Presijada, belu transmaskulinu osobu, disforija upravo ne opisuje njegovo iskustvo: “Morao sam da se nazovem ludim, da sam pod uticajem veoma posebnog ludila koje su oni nazvali disforija. Morao sam da obznanim da je moja duša u ratu s mojim telom, da je duša muška a telo žensko. Istinu govoreći, nisam osećao razliku između onoga što su nazivali dušom i onoga što su identifikovali kao telo. Želeo sam da se promenim, to je sve. A želja za promenom nije pravila razliku između uma i tela. Možda sam i bio lud, ali ako je bilo tako moje ludilo se ogledalo u tome da sam odbijao antinomiju između ovih suprotnosti, femininog i maskulinog, koje za mene nisu imale nikakvu konzistenciju osim uvek promenljivih kombinacija hromozoma, hormona, jezičkih invokacija… Privlačio me je drugi rod ili, bolje, drugi način postojanja” (svi citati su iz e-knjige bez broja strane). Presijado preuzima i izmešta psihijatrijski pojam disforije da bi probao da shvati “epistemološki i politički procep, napetost između emancipatornih snaga i konzervativnog otpora koja obeležava našu sadašnjost”. Disforija, dakle, u Presijadovoj knjizi imenuje “političku i estetičku nevaljanost naših formi subjektivacije u odnosu prema normativnom režimu seksualne i rodne razlike”.

Današnji svet, “savremeno planetarno epistemo-političko stanje” po Presijadovim rečima, stanje je “generalizovane disforije”. Ova generalizovana disforija kao planetarno stanje odnosi se na “otpor velikog dela živih tela na planeti potčinjavanju petro-sekso-rasnom režimu znanja i moći, otpora planete objektivizaciji u vidu kapitalističke robe”. Disforija u ovom kontekstu nije ni patologizujući ni naturalizujući pojam, već opisuje ona stanja “kao forme života koje najavljuju nov režim znanja i novi političko-vizuelni poredak iz kojeg treba misliti planetarnu tranziciju”. Reč je o tome da nam je potrebna planetarna tranzicija, jer je ono što Presijado naziva petro-sekso-rasnim režimom moći poguban po planetu samu. Sintagmu planetarna tranzicija treba uzeti i u transrodnom smislu onako kako ga Presijado opisuje u prethodnom pasusu, jer jedino kretanjem izvan rodno-seksualnih binarnosti može se i izvan petro-sekso-rasnog režima koji je jednim delom utemeljen na cisheteroseksualnosti. Za Presijada disforija ne postoji kao “mentalna bolest”, već je treba razumeti kao procep između dva režima, s jedne strane petro-sekso-rasnog režima Zapadne modernosti, sa druge strane režima koji tek nastaje a koji se sastoji u pružanju otpora tom petro-sekso-rasnom režimu. Dysphoria mundi “imenuje zajedničko somatopolitičko stanje, bol koji proizvodi nekropolitičko upravljanje subjektima izumljenim u modernosti, i ukazuje istovremeno na snagu (ne moć) živih tela planete (uključujući planetu samu kao živo telo) da se izvuku iz kapitalističkih, patrijarhalnih i kolonijalnih geneologija praksama nevaljanosti, neslaganja i disidentifikacije”.

Petro-sekso-rasni režim je “oblik društvene organizacije i skup tehnologija upravljanja i reprezentacije koji se pojavio u 16. veku sa širenjem kolonijalnog kapitalizma i evropskih rasnih i seksualnih epistemologija na celu planetu”. U pogledu načina proizvodnje, ovaj režim energetski zavisi od sagorevanja fosilnih goriva, što je dovelo do ne samo zagađenja nego i globalnog zagrevanja i svih posledica koje proishode iz toga. Tehnologije upravljanja utemeljene su u političkim infrastrukturama “društvenih klasifikacija živih tela u skladu sa modernim naučnim taksonomijama vrsta, rase, pola i seksualnosti. Ove binarne kategorije služile su da legitimišu destrukciju ekosistema i dominaciju određenih tela nad drugima”. Ona tela koja su najpre prepoznata kao ljudska a potom identifikovana kao muška pri rođenju i obeležena kao bela, sposobna i da pripadaju određenoj naciji, poseduju monopol nad sredstvima za destrukciju i dominaciju. Drugim rečima, patrijarhat, kolonijalizam i kapitalizam nisu samo istorijske epohe, već “epistemologije, kognitivne infrastructure, režimi reprezentacije, tehnike tela, tehnologije moći, diskursi i sredstva verifikacije, priče i slike”. Termin petro-sekso-rasni režim ukazuje na najneposredniju moguću međupovezanost proizvodnje i potrošnje energije (u najširem smislu, od fosilnih goriva do drugih “sirovina” iz kojih se dobija hrana, odeća, itd.) i (re)produkcije stanovništva kroz rodno-seksualnu i rasnu raspodelu i diferencijaciju koja se ogleda u nasilničkoj dominaciji cisheteroseksualnih belih muškaraca. 

Petro-sekso-rasni kapitalistički režim proizvodi i određenu estetiku. Pojam “estetika” u ovom kontekstu treba uzeti u širem značenju, kao “podelu čulnog”, u smislu da određena društvena organizacija oblikuje ono što se može opaziti čulima, proizvodi uslove pod kojima će se nešto pojaviti ili pod kojima se nešto neće pojaviti. Tako petro-sekso-rasni režim proizvodi svakodnevni život koji se sastoji od “čulnog i kognitivnog zasićenja, totalnog zauzimanja vremena i ekspanzivnog preuzimanja prostora, navikavanja na buku mašina, miris zagađenja, plastifikaciju sveta, preveliku proizvodnju i potrošačko preobilje, vikende u supermarketu, mleveno meso, šećer, ritmičko praćenje modnih sezona… fascinacije heteroseksualnim kičom, romantizacije seksualnog nasilja kao osnove erotike razlike između muškog i ženskog”. Petro-sekso-rasni kapitalizam kroz industrijalizaciju proizvodnje i potrošnje, ali i kroz sve druge procese, oblikuje našu čulnost tako da podrazumevamo da su buka, plastika, procesuirana hrana i rodno-seksualno zasnovano nasilje deo sveta takvog kakav on jeste. Međutim, Presijado ukazuje na to da je ovakva estetika, ovakav zajednički doživljaj stvarnosti, oblikovan veoma specifičnim načinom društvene organizacije koji ne samo da može da bude drugačiji nego i treba i mora da bude drugačiji s obzirom na nasilje koje cisheteroseksualni muškarci sprovode nad ženama, trans i kvir osobama, ne-belim ljudima i, na kraju, nad ne-ljudskim živim i neživim bićima.

Tranzicija je neophodna. Presijado teoretizaciju planetarne tranzicije naziva trans teorijom jer je zasnovana na “procesima rodne tranzicije i nebinarnim praksama, kao i na politici energetske tranzicije i zaštite životne sredine”. To je teorija “mikropolitičkih superstruna, koja je istovremeno transfeministička, antikolonijalna, ekološka i radikalno deidentitarna”. Kao takva, trans teorija u Presijadovom smislu bavi se kritičkom analizom promena koje se odigravaju u savremenim nekropolitičkm i biopolitičkim tehnologijama “farmakopornografskog” kapitalizma, a sa druge strane beleži načine na koje nastaju novu oblici postojanja kao i društvene tehnike kojima ti novi oblici postojanja izvan petro-sekso-rasnog režima reprezentacije zadobijaju društvenu i političku vidljivost. Presijadova knjiga ne samo da zagovara potrebu za promenom, nego i beleži promenu koja je već uveliko u toku jer su brojni transfeministički, antikolonijalni i ekološki pokreti, grupe i pojedinci aktivno uključeni u promenu planetarnog stanja stvari. Na kraju knjige Presijado nudi određen broj strategija koje su već na delu kao i one koje tek treba primeniti. To su: 

1) globalni moratorijum – suspenzija svih institucija petro-sekso-rasnog kapitalizma, uključujući muzeje, škole, zatvore, bolnice, porodice, fabrike, koje moraju biti dehijerarhizovane i transformisane u ono što Presijado, a na tragu francuskog sociologa i filozofa Bruna Latura, naziva Parlamentom živih tela;

2) disidentifikacija – odbacivanje svih rodnih, seksualnih, rasnih, etničkih i nacionalnih identitetskih normi koje su proizvedene u okvirima patrijarhalno-kolonijalnih taksonomija;

3) denormalizacija – preispitivanje normativnih definicija bolesti jer “zdravlje” i “normalnost” za neke znače izazivanje “bolesti” kod drugih;

4) kognitivna emancipacija – proizvodnja alternativnih mreža za proizvodnju znanja i reprezentacija;

5) kolektivizacija somatskog – “stvaranje, izvan državne i korporativne kontrole, mreža razmene brige i afekcije, ali i gestova, telesnog znanja, tehnika preživljavanja, ćelija, telesnih tečnosti, itd. nužnih za proizvodnju i reprodukciju dekarbonizovanih, depatrijarhalizovanih i dekolonijalizovanih formi života”;

6) PAIN (prescription addiction intervention now) – svi vidovi potrošnje, a ne samo narkotika, izazivaju zavisnost te im stoga treba pristupati odgovorno; ovde Presijado cilja i na farmako aspekt farmakopornografskog kapitalizma u kome tela postaju zavisna od mnogih farmakoloških proizvoda, a naročito onih koji lekari izdaju na recept;

7) ukidanje institucionalizovanih nasilničkih praksi – institucije patrijarhalnog i kolonijalnog porekla poput braka, zatvora, bolnice i finansijskog tržišta moraju biti ukinute;

8) dezertiranje – povlačenje iz lanaca društvenog i političkog reprodukovanja nasilja;

9) secesija – proliferacija raskida sa petro-sekso-rasnom epistemologijom kroz ukidanje binarnosti;

10) stvaranje superstruna – spajanje heterogenosti, onoga što se čini nespojivim unutar petro-sekso-rasnog režima, na primer spajanje seks rada i psihijatrijske klinike;

11) antidisciplinarna hibridizacija – spajanje formi znanja koje su bile razdvojene unutar petro-sekso-rasnog režima radi izazivanja mutacija, na primer spajanje filma i filozofije ili muzeja i bolnice; 

12) politizacija odnosa između proteza subjektivacije – “od mobilnog telefona do satelita” jer nijedno tehničko-tehnološko sredstvo nije neutralno u savremenom svetu, štaviše upravo se kroz digitalno i sprovodi najnoviji vid kako proizvodnje i potrošnje tako i kontrole; 

13) autobiohakovanje – promena kognitivnih struktura, njihovih odnosa sa protezama tehnološke subjektivacije, promena upotreba vlastitog tela. 

I na kraju: upotrebi svoju disforiju kao revolucionarnu platformu.