Pitam se, pitam – Đe su naša prava?

U zemljama Balkana, gde su prava članova LGBTQ+ zajednice često ugrožena, svaki Prajd je pre svega protest i simbol otpora. Kako vreme prolazi, a stanje naših prava se ne poboljšava, važnije je nego ikada zauzeti prostor i ne smanjivati se pred opresijom. U našem regionu Prajd ne predstavlja samo proslavu raznolikosti naših identiteta, već i otvoreni poziv na promenu društvenih stavova i pravne zaštite, kako kvir zajednice u celini, tako i specifično transrodnih i rodno nebinarnih osoba. 

Iako se Srbija i Crna Gora suočavaju sa sličnim izazovima, svaka zajednica ima svoje specifičnosti. Poseta Prajdu u Crnoj Gori mi je pružila šansu da osetim drugačiju društvenu dinamiku, kao i razlike u pristupu aktivizmu, ali i zajedničku rešenost za jednaka prava. Bio je to podsetnik da je borba za prava kvir i trans osoba u regionu duboko isprepletena i da nam je svima potrebna solidarnost – podrška koja prevazilazi granice.

Dok se u Srbiji još uvek borimo za najosnovnije zakone, kao što je Zakon o istopolnim partnerstvima,  svaki Prajd je okićen stotinama članova policije, iz straha za bezbednost, u Crnoj Gori je stanje malo drugačije. U Crnoj Gori je još 2020. godine usvojen Zakon o istopolnim zajednicama (iako usaglašavanje zakona sa ostatkom sistema i dalje traje, te dodatno otežava život istopolnim parovima). U Srbiji nacrt sličnog zakona uporno ne stiže na dnevni red Skupštine.

Ovogodišnji, 12. po redu, Montenegro Prajd je prošao u znaku SAMOODREĐENJA, sa sloganom „Đe su naša prava?“.  Organizatori su poseban akcenat stavili na neophodnost usvajanja Zakona o pravnom prepoznavanju rodnog identiteta na osnovu samoodređenja, na probleme u dostupnost hormonske terapije za transrodne osobe, kao i na institucionalnu diskriminaciju dece istopolnih roditelja.

Naglasak je stavljen na važnost samoodređenja, što je posebno značajno jer se Crna Gora približava usvajanju zakona koji bi transrodnim osobama omogućio legalno priznanje njihovog roda bez medicinskih intervencija. Usvajanje takvog zakona predstavlja veliki korak ka slobodi i jednakosti trans zajednice, potvrđujući pravo svakog pojedinca da bude prepoznat onako kako sebe vidi. Ovaj zakon bi bio prekretnica u regionu, inspiracija za dalje poboljšanje prava i zaštite kvir zajednica širom Balkana.

U društvenim okvirima gde su identitet i rod često rigidno shvaćeni, pravo na samoodređenje postaje ključno za stvaranje inkluzivne zajednice.

Na sam dan Prajda, energija na trgu je bila električna i opipljiva. Oči su mi bile širom otvorene dok sam u sebe upijao nov ekosistem kvir ljudi, aktivista i saveznika. Iako su (meni) novi ljudi ispunili ovaj prostor, srž je ostala nepromenjena. Svako sa svojim iskustvima i pričama, ali svi sa istom namerom – da slobodno prošetamo ulicama Podgorice i da iskažemo svoje nezadovoljstvo trenutnim stanjem na različitim nivoima sistema. Transparenti oko mene su prikazivali jačinu naše borbe, sa natpisima poput Pravda za sve, Nećeš mi ti određivat’, Različiti i ponosni, Lično je političko i sl.
Najveći kulturni šok za mene bio je manjak policije na samom protestu. Ne zato što sam se bez njih osetio nebezbedno, baš suprotno. Blizu ulaznih punktova stajala je nekolicina policajaca, i to je bilo više nego dovoljno. Nije bilo neprijatnih dobacivanja i neumesnih komentara, kao ni čudnih pogleda. Bili smo tu da jasno iskažemo svoje potrebe kao neizostavni deo šire javnosti. U Beogradu je pri dolasku na prajd neka vrsta neprijatnosti više nego očekivana, ne samo od slučajnih prolaznika, već i od strane onih koji bi trebalo da su tu da nas zaštite. 

Ovogodišnji Prajd je samo jedan korak u beskrajnom nizu, ali istinski važan. Podsećanje da je svaka naša borba vredna truda. Nastavićemo da hodamo, da plešemo, da budemo vidljivi, da delimo sve radosti i besove koji nas čine ljudima što jesmo, uprkos svim preprekama na koje nailazimo. Regionalna uvezanost je neophodni sastojak u ovoj našoj čorbi, a ona počinje na lokalnom nivou, kroz brigu za one koji su nam najbliži. 
Građenje lokalne zajednice i staranje da se čuje svaki glas, posebno onih koji su generacijama utišavani. 
Solidarnost, ne samo kao reč, već i kao delo. 
Intersekcionalnost, kao princip koji kaže da niko nije izostavljen, i da je svaki član podjednako važan za zdravlje celine. 

Iz Crne Gore se vraćam zahvalan, jer me iznova podseća na ono u meni što želi da živi bez granica. Podseća me na bitnost izražavanja, na to zašto nećemo da ćutimo i zašto je borba za svoje mesto u ovom svetu neophodna. Razlike su tu, uvek će ih i biti. Uz spremnost da se zaista sagleda i najjača i najslabija karika u sistemu, postoji šansa da se stvori prostor u kom ljubav, pravda i ravnopravnost postaju standard. Mesta za stolom ima za sve.

Duboko verujem da to jeste naša budućnost – budućnost za koju se borimo, zajedno.