Inkluzivna mizoginija, ekskluzivna ženstvenost, omražena transženstvenost

Nedavno sam nabasala na jedan Tumblr post koji me je baš bacio u rebus.

Naime, pominje neku knjigu koja pominje neko istraživanje sprovedeno nad američkim studentima iz 70ih koje se tiče percepcije pola tj. roda (istraživanje ne diferencira dovoljno dobro između ta dva). Izražavaću se vrlo binarno i bioesencijalistički – jer takvom premisom se istraživanje i služi, a i, nažalost, takvog je i pogleda velika većina ljudi. Ukratko, kako je istraživanje opisalo, nije bitno koliko neka osoba ima ženske ili muške karakteristike, dokle god ima barem jedna očita muška karakteristika, ta osoba će biti znatno češće percipirana kao muško. Nema veze ako ta osoba na papiru izgleda kao žena u apsolutno svim pogledima, dokle god ima ta jedna muška karakteristika, ta osoba će biti obeležena kao muškarac. Primera radi – uprkos tipičnim ženskim oblinama, nežnijim crtama lica, grudima, a možda čak i vulvi, ako je osoba vrlo maljava, izvan toga šta je pseudobiološki prihvatljivo za “ženu”, ta osoba gubi pravo na to da bude percipirana kao prava žena. Postaje, u najboljem slučaju neki biološki paradoks, neka tragedija neuspeha realizovanja njene svete ženstvenosti, a u najgorem slučaju, neki hermafrodit ili, ne dao Bog, muškarac!

Nego, vratimo se na početak. Pomenuta knjiga zove se Invisible Lives: The Erasure of Transsexual and Transgendered People, delo Vivian K. Namaste. Na stranici 144 nalazi se poglavlje po imenu Transsexual and Transgendered People and Violence. Deo najviše relevantan za ono što želim reći tiče se istraživanja iz 1978. od Suzanne Kessler i Wendy McKenna u okviru knjige Gender: an Ethnometodological Approach. Naime, 960 studenata dobilo je fotografije neke osobe i dat im je zadatak da odrede rod te osobe. Primer naveden je osoba duge kose, velikih grudi i širokih kukova. Moglo bi se reći, tipične karakteristike “ženskog” tela. Međutim, istraživanje je otkrilo tendenciju toga da je prisustvo muških karakteristika znatno značajnije za određivanje roda od ženskih karakteristika, jer ako slika tog tela sadrži penis – muški rod je pridat u 96% slučajeva. Čak 96%, uprkos jednom konvencionalno ženstvenom telu zbog samo jedne karakteristike! Opet, ovde se služim izuzetno binarnim odrednicama jer pričam u kontekstu tog istraživanja, ali kako volim da kažem, živimo u društvu, a to društvo je generalno vrlo cisheteronormativno.

Istraživanje dalje tvrdi: da bi se telo računalo ženskim, moralo bi da ima vulvu i barem dve jake ženske karakteristike. Baš striktni standardi! Druge karakteristike kao što su visoka stopa maljavosti, široka ramena, jaka brada ili očita dlaka po licu takođe daju visok procenat definisanja osobe kao muškarca,

doduše malo manje sigurno, ali kombinacijama više ovih karakteristika se i te kako vraćamo na solidno konzistentnu percipiranost kao muškarca.

Da vas poštedim čitanja tog dela knjige, podeliću zaključke izvedene iz tih istraživanja. Naime, ljudi su skloni jednom opširno maskulinitetnom okviru zaključivanja seksualnih karakteristika ljudi. Tipično muško telo sa vulvom bi mnogo češće bilo ocenjivano kao muško nego što se naša prethodno navedena gospođa sa penisom ocenjuje kao žena. Šta to znači? Znači da je lakše izgledati kao muškarac nego kao žena. To znači da žena širokih ramena, manje izraženih oblina i natprosečne visine je manje sigurno percipirana kao “prava” žena od strane društva, što donosi svoje implikacije o nasilju koje ona može proživeti.

Muškost je viđena kao “difolt”; odudaranje od rodnih normi se gleda kroz prizmu toga da li je neko dovoljno muškarac da bi bio muškarac ili previše muškarac da bi bila žena. Ima malih milion primera koji sami po sebi ponekad čak i ne znače mnogo – uniseks odeća je realno muških krojeva, muški rod je u većini evropskih jezika “prvi” rod (a jelte, većina sveta živi po standardima zapadnih/evropskih rodnih normi), takozvane “muškarače” koje su socijalno prihvaćenije od ženstvenijih dečaka, veće vrednovanje navodne muške racionalnosti od navodne ženske emocionalnosti itd.

Ovo se vrlo jasno ogleda u mizoginiji. Mizoginija je, kako bih je ironično opisala, jedan vrlo inkluzivan mehanizam. Mizoginija se primenjuje kao kazna i/ili upozorenje za neuspešno izvršavanje ženskih dužnosti, tj. konceptualnu realizaciju iste. Mizoginija se primenjuje maksimalno opširno i prožeta je kroz praktično svaki aspekat ljudskog iskustva. Baš iz prethodno pomenutog istraživanja vidi se jasno koliko je lako da žena bude previše muškarac – dovoljna je jedna konkretna muška karakteristika da žena izgubi pravo na ženstvenost.

Na kraju, uhvatila bih se pitanja transženstvenosti. Trans žena, da bi “zaslužila” pravo na ženstvenost u širem cisheteronormativnom društvu, mora da bude što savršenije žena, upravo zbog toga što jedna jaka muška karakteristika može uništiti njeno pravo na pripadnost ženskom rodu (u širem ili užem smislu). Povrh dugih godina strpljenja da hormoni urade svoje, njena široka ramena moraju biti skrivena, njena facijalna dlaka istrebljena, njen glas gurnut u viši registar, njen smisao oblačenja hiperženstven, njen penis obrisan. Jer jedna vidljiva karakteristika njenog starog roda baca sumnju. Sumnja rađa trivijalizaciju, a trivijalizacija nasilje. Ovo je sve u kontekstu šireg društva, a da ne pričamo o nasilju od bližnjih koji ne prihvataju, i mikroagresija onih koji prihvataju, a nesvesno sprovode volju patrijarhata, bilo kroz vrlo uslovnu podršku koja podrazumeva igranje uloge savršenog arhetipa onoga šta znači žena, do druge strane istog novčića kontrarijanskog pritiska da se ne konformira ni pod kojim uslovom, jer ne dao Bog da žena radi kako hoće, pa se njoj insistira da “lomi” rodne norme po svaku cenu bez obzira na njenu sigurnost!

Transženstvena osoba se ovime nalazi u jednoj krajnje grdnoj situaciji. Davna je bila ta 1978, i to je bilo američka studentarija tog doba, ali ovakvi mehanizmi su u relativno sličnoj formi na snazi i danas. Osećam to i kroz svoje proživljeno transženstveno iskustvo – koliko sam često dobijala dobronamerne komentare kakva trebam biti, često čak provučene kroz neki pseudopsihološki narativ kako ja tolike stvari radim iz nekih kompleksa ili kojih god patoloških poriva (ah, divote li savremenog kvir diskursa). Bila bi laž kada bih rekla da nisu bili u pravu u nekim slučajevima, ali to upravo dokazuje činjenično stanje da je jako teško pristupati kritici trans žena bez vršenja mizoginije. Realno, sva kritika svih žena je barem malo prožeta mizoginijom, jer od nje ne možemo pobeći dokle god je roda, ali se u ranjivo tkivo transženstvene populacije nož mizoginije najlakše zabada, baš zbog toga što ga je transfobija (a i, realno, homofobija) već oslabila. Nikoga onda ne bi trebao čuditi fenomen socijalno nespretnih trans devojaka kojima nikad nije bila data šansa da se igraju tog kobnog ali nužnog performansa ženstvenosti, koje zbog toga odlaze u zatvorene i zabačene krugove po internetu gde nalaze druge nalik sebi i na taj način dobijaju barem mrvicu predvidivosti i bezbednosti. Koliko god lako bilo njih sprdati, nešto čega se i ja (na žalost) latim ponekad, ne mogu osećati izvesnu količinu empatije – za početak, šta im je uradila istorija homofobije koju su sigurno proživele, pa ih onda status transrodne osobe blagoslovi transfobijom, i to kad se iskombinuje sa mizoginijom kada ta osoba proba da igra ulogu žene dođe se do krajnje divnog fenomena zvanog transmizoginija.

Transfobija + mizoginija = mizoginija na kvadrat. A i transfobija na kvadrat; ide to ruku pod ruku. Jer ona ima bradu i brkove koje mora skinuti, ramena koja joj štrče, opštu maljavost koju mora religiozno brijati, glas koji duboko bruji, manerizme koje mora iskoreniti ispočetka naučiti. Kvaliteti koji oduzimaju od cis žene njeno pravo na ženstvenost, ovde stoje isprepleteni i zaređani jedni za drugim, a povrh toga i “pogrešne” genitalije, nebitno koji je odnos trans žene sa time šta ima. Setimo se tog procenta sa početka – 96%. Izbor je hiperženstvenost u svakom smislu da bi se molilo za oproštaj greha rođenja kao muškarac, ili osuda da se “ona ne trudi dovoljno”. Zvuči li poznato?

Prvi poklon ženstvenosti koji društvo uruči trans ženi je mizoginija.

Odricanje od odgovornosti: Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu predstavljaju isključivo stavove autora_ke i ne odražavaju nužno stavove, mišljenja ili politike organizacije Kolektiv Talas TIRV. Za sadržaj teksta i iznete tvrdnje isključivu odgovornost snosi autor_ka.