Da li je direktna demokratija kvir?
Sećam se kada sam, pre sad već dosta godina, učestvovala na jednom seminaru na temu samoodbrane zajednica od državnog i kapitalističkog urbanističkog razaranja. Tema mi je bila izuzetno bliska, i taj seminar, kao i mnoge druge stvari koje ću čitati, u kojima ću učestvovati i koje ću iskusiti u narednim godinama, su dosta uticali na mene. Sve to me je vremenom dovelo do ubeđenja da je direktna demokratija, zasnovana na lokalnim zajednicama, oblik društva ka kojem treba da težimo ukoliko želimo da rešimo probleme sa kojima se kao društvo suočavamo (kapitalizam, klimatske promene, uništavanje životne sredine…)
Međutim, ostao mi je određen crv sumnje još od tog seminara. Na nultom danu, gde smo se svi predstavljali, jedan od učesnika je rekao da je on iz udruženja koje se bavi promovisanjem upravo direktno-demokratskog odlučivanja. S obzirom da nisam nikad ranije čula za to udruženje, bila sam zainteresovana da saznam više o tome šta oni rade i možda se povežem sa njima na neki način. Oni uopšte nisu bili ono što sam očekivala.
Njihove stranice na društvenim mrežama su bile zasnovane pre svega na održavanju „referenduma“ o raznim kontroverznim pitanjima – poput prava LGBT+ osoba, zabrane Prajda, isterivanja migranata iz države i slično. Nakon obavljenog „glasanja“ na njihovim mrežama, oni bi promovisali ove rezultate (koji su uglavnom bili u skladu sa dominantnim konzervativnim pozicijama u društvu) uz komentar kako bi sve bilo bolje kada bismo mi kao „narod“ direktno odlučivali o svemu, umesto da nam se „nameću“ stvari poput LGBT+ ili nebelih osoba u javnom prostoru.
Zbog ovakvih stvari čest argument protiv direktne demokratije (a ponekad i protiv demokratije uopšte) glasi da bi se time politika svela na politiku rulje; odnosno da bismo, umesto ozbiljnog promišljanja, stručnosti, te zaštite za manjinske grupe, imali tiraniju većine koja prosto nije dovoljno obaveštena da donosi odluke o osetljivim temama. Ovakav argument nije u potpunosti neosnovan. Treba samo da pogledamo fenomen tzv. NIMBY-a („Not in my Backyard“) – lokalnih (neretko privilegovanijih) zajednica koje se organizuju da bi sprečile da nešto što je potrebno i korisno za čitavo društvo – poput npr. socijalnih stanova ili vetroelektrana – bude izgrađeno u njihovoj zajednici. Ovaj fenomen je oštro kritikovan od strane progresivnih aktivista_kinja u Sjedinjenim Američkim Državama, pogotovo onih iz crnačkih zajednica koje su često meta ovakvih inicijativa.
Naravno, ovo će možda zazvučati poznato i nekima sa ovih prostora. Pokušaji da se romske zajednice skuće u socijalne stanove u gradskim sredinama su neretko, nažalost, nailazili na žestok otpor zajednica koje već žive tamo, uz izuzetno rasističku retoriku. Kada se određeni ljudi pitaju u vezi „lokalnih problema“ neki od prvih koji im padnu na pamet su prisustvo beskućnika_ca, migranata_kinja, siromašnih, „narkomana“ i drugih koji „prljaju“ njihovu lokalnu zajednicu. Umesto razumevanja struktura koje dovode do toga da ljudi završe u ovakvim situacijama, postoji svaljivanje krivice na pojedince_ke i egostična želja da se oni prosto sklone negde drugde.
Stoga se postavlja pitanje, zbog čega bi kvir ljudi (i druge diskriminisane grupe) bili entuzijastični povodom trenutnog talasa direktne demokratije koji se javlja u našem društvu? Zbog čega bismo išli na zborove ili na plenume, ukoliko postoji šansa da se time izlažemo neprijatnostima i potencijalnom besu „politike rulje“?
Osvajanje slobode
Treba ovde napomenuti da bi postizanje ciljeva trenutnog pokreta samo po sebi verovatno bilo pozitivno po kvir zajednicu. Stvari koje studenti_kinje i građani_ke zahtevaju – da zakoni važe za sve, da se zaustavi nasilje i represija – su preduslov za ostvarenje prava bilo koje grupe u društvu, bilo da su to kvir ljudi, Romi_kinje, radnici_e, žene ili bilo ko drugi. Sa druge strane, sama aktuelna vlast je pokazala svoj ambivalentan odnos prema pravima LGBT+ ljudi; dok su neki od pripadnika_ca vladajućih stranaka izrazili podršku i bili (koliko-toliko) voljni da saslušaju LGBT+ aktiviste_kinje, drugi su vrlo otvoreno širili homofobične i transfobične stavove i politike. Ovo se možda najjasnije moglo videti kada su 2022. godine iz nastave povučeni udžbenici za biologiju u kojima se spominju transrodne i interpolne osobe; ali i u činjenici da je inicijativa Ministarke za ljudska prava i društveni dijalog Gordane Čomić za donošenje Zakona o istopolnim partnerstvima prećutno zaustavljena nakon što je Predsednik Srbije otvoreno rekao da bi on pokušao da blokira taj zakon ukoliko bi došao do njega.
Naravno, uvek može biti i gore. Ranijih godina su se u redovima „opozicije“ mogle naći partije sa ekstremno transfobičnim i homofobičnim platformama, poput Dveri, Dosta je bilo, Zavetnika i drugih. Ukoliko bi neke od ovih grupa zamenile trenutnu vlast, stvari bi mogle postati drastično gore po kvir zajednicu u Srbiji. Međutim, ove grupe su vremenom postale sve marginalnije – neke od njih su se otvoreno priključile vlasti, dok su druge prosto izgubile relevantnost i podršku građana_ki. Kada bi neke od partija koje se trenutno podrazumevaju pod onim što se dosta neodređeno naziva „opozicijom“ sutra došle na vlast, mogli bismo da očekujemo da se položaj LGBT+ zajednice poboljša u društvu. U najmanju ruku bismo mogli očekivati da stvari ne postanu gore po nas – dok bi se mogle poboljšati po čitavo društvo, u kojem i mi takođe živimo.
Dakle, borba protiv trenutnog režima definitivno jeste kvir. Zato je kvir zajednica i sama na ovaj ili onaj način prisutna na protestima već godinama, dok su mnoge LGBT+ organizacije otvoreno podržale aktuelne studentske zahteve. Međutim, mi u okviru ovog pokreta ipak ne govorimo samo o borbi protiv vlasti – već i o promišljanju toga kako demokratija uopšte treba i može da funkcioniše. Zborove i plenume ne vodi „opozicija“, niti oni imaju jasne programe ili definisane politike. Njih prosto čini zajednica koja se oko njih okuplja – to je sve. To znači da ne možemo garantovati koji bi bio rezultat po kvir osobe ukoliko bi ove instutcije nastavile da postoje i da rastu po važnosti nakon što se protesti i blokade „završe“ (kako god to na kraju izgledalo).
Da li onda postoji opasnost da se kroz ovakva tela populistički odlučuje o ukidanju prava LGBT+ osoba – možda na način sličan „zonama slobodnim od LGBT“ koje su proglašavale gradske vlasti u Poljskoj? Sigurno da postoji. Društvo je nepredvidivo i sastoji se od raznoraznih ljudi; moguće je da bi neko pokušao da progura ovakvu inicijativu ukoliko bi se ovakvi načini odlučivanja ustalili. Međutim, postoje i načini na koje bi se ovako nešto moglo izbeći. Jedna od snaga direktne demokratije, koja je zasnovana na tome da se ljudi u zajednici u kontinuitetu okupljaju, upoznaju i sarađuju, jeste u tome da se smanjuje otuđenost koja je često prisutna u savremenom društvu. Manje su šanse da ćeš strahovati od nekog ili ga mrzeti ukoliko je to neko koga poznaješ, koga viđaš često i ko ti je možda pomogao kada je tebi (ili tvojoj zajednici) to bilo potrebno. Ovakav način „mikro“ širenja prihvatanja i tolerancije smo kroz istoriju imali priliku da vidimo npr. kroz sindikalno organizovanje, gde bi radnici_e u okviru svoje zajedničke borbe postepeno razbijali predrasude kroz upoznavanje i saradnju. Ovo je dovelo do toga da mnogi sindikati i usvoje prava etničkih manjina, LGBT+ osoba, žena i drugih ugroženih grupa među svojim članstvom kao deo svoje platforme i svojih zahteva.
Dakle, formiranje istinski međupovezane zajednice jeste faktor koji može dovesti do prevazilaženja razlika. U studentskom pokretu se ovo možda već sad može videti u slučajevima kada su pojedini studenti_kinje bili napadani na rasnoj, rodnoj osnovi ili na osnovu svoje seksualnosti, te bi plenumi stali u njihovu odbranu – ne nužno jer su svi tamo inače bili principijelno anti-rasisti, pro-kvir, feministi_kinje i sl; već pre svega jer je to zajedništvo dovelo do odbrane onih koji mu pripadaju i svesti o tome da su takvi napadi neprihvatljivi.
Sa druge strane, ako se ovakva tela formalizuju mogu postojati i formalni mehanizmi zaštite koji bi štitili one pripadnike_ce zajednice koji su drugačiji. Već sada na mnogim zborovima postoje pravilnici ponašanja u kojima se zabranjuje diskriminacija na bilo kom osnovu na zborovima. Naravno, ovakvi mehanizmi su onoliko efektivni koliko se sprovode u praksi; Srbija sama ima anti-diskriminatorne zakone i procedure koji se uglavnom ne primenjuju. Kada se principi delovanja definišu onda je uvek važno da postoji i jasna ideja o tome kako bi se osiguralo da se oni poštuju. Ovo se ponekad rešava kroz formiranje nadzornih tela, procedure podnošenja žalbi, određivanje odgovorne osobe i kroz druge mehanizme, u zavisnosti od konteksta. Međutim, ukoliko određeno direktno-demokratsko telo ne definiše sebe kao anti-diskriminatorno, već aktivno sprovodi diskriminatorne politike, ovo takođe može biti rešeno tako što bi drugi zborovi/plenumi/i sl. osudili ove politike i sproveli određene mere protiv tela koje ih donesu. Naravno, mi i dalje ipak živimo u društvu gde postoje i predstavničke institucije, te bi u ovom slučaju one takođe mogle intervenisati; međutim, u nekom istinski drugačijem sistemu bi tu ulogu mogao da igra savet zborova/plenuma, koji bi definisao sopstvene principe i procedure i potom sankcionisao one članove koji ih krše.
Činjenica da su građani_ke u kontinuitetu direktno uključeni u donošenje političkih odluka takođe igra važnu ulogu ovde. Mnogi ljudi imaju diskriminatorne stavove jer prosto nikada nisu morali preterano da razmišljaju o ljudima na koje se oni odnose. Ukoliko bi bili aktivniji u svojoj zajednici, imali bi više prilika (i želje) da se politički edukuju, saznaju nove stvari i konsultuju se sa stručnjacima_kinjama u različitim oblastima o kojima bi trebali da donose odluke.
Ipak, postoji još jedan faktor u ovoj konstelaciji koji mislim da je možda i najvažniji.
Autonomija zajednice
Najvažniji princip direktne demokratije i ono što je, po meni, razdvaja od pukog populizma, jeste to da različite zajednice imaju svoju autonomiju u delovanju, radu i odlučivanju. Ovo je jasno kada su u pitanju prostorno određene manjinske grupe koje su neretko getoizirane ili na drugi način prostorno razdvojene – kao što je slučaj, recimo, sa romskim naseljima, mađarskim četvrtima i selima u Vojvodini i sl. U tom slučaju će sami zborovi po prirodi stvari biti predisponirani da se bave problemima grupa koje primarno žive na tim mestima, poput jezičkih i kulturnih pitanja, diskriminacije itd. Isto važi i za sirotinjske četvrti, radničke komšiluke, podelu između sela i gradova – ali i za one istorijske primere u kojima su se kvir ljudi grupisali u konkretnim delovima grada u kojima bi potom činili veći procenat populacije, poput Tenderloin-a u San Francisku ili Greenwich Village-a u Njujorku.1
Međutim, šta raditi u slučajevima kada je određena grupa difuzno rasprostranjena po čitavom društvu manje-više ravnomerno – kao što je slučaj sa LGBT+ osobama (ili ženama ili etnički manjinskim skupinama u manje prostorno segregovanim gradovima)? Ja smatram da je u tim slučajevima važno da postoji ne-prostorna autonomija u organizovanju ovih zajednica. Donekle sličan model su zagovarali Bundisti – jevrejska socijalistička grupa u Istočnoj Evropi sa početka 20. veka – za Jevreje_ke koji su u Ruskom Carstvu, Poljskoj i drugde često živeli izmešani sa drugim stanovništvom. Kada je u pitanju radikalno-demokratska regija severo-istočne Sirije (poznatija kao Rožava), oni su u svom direktno-demokratskom decentralizovanom sistemu od početka uključili ženske komune kao deo svake šire teritorijalne komune. U njima se sastaju žene odvojeno od muškaraca da bi diskutovale o društvu iz svoje perspektive, bez cenzurisanja, gde otvorenije mogu da razmatraju svoje probleme kao žene. One u ovim komunama donose sopstvene, autonomne, odluke koje potom iznose, diskutuju i implementiraju u širim, zajedničkim telima.
Slično se može videti u funkcionisanju političkih partija ili sindikata koji imaju autonomne organizacije sačinjene od npr. svojih LGBT+ članova. Ovakve grupacije takođe donose sopstvene odluke, imaju samostalne događaje i akcije, te daju preporuke o politikama vezanim za LGBT+ osobe ostatku partije/sindikata/druge veće organizacije.
Svi ovi modeli, po meni, mogu biti putokazi u tome kako direktna demokratija može da bude „kvir“. U trenutnoj situaciji (ili možda, u bliskoj budućnosti) moj osećaj jeste da bi imalo smisla pokrenuti Kvir zborove – za početak na nivou gradova, a ukoliko postoji potreba možda onda i decentralnije na nivou mesnih zajednica. Ova tela bi imala funkciju okupljanja čitave zainteresovane kvir zajednice u određenom mestu, da diskutuje otvoreno o svojim problemima, formuliše sopstvene akcije, definiše potrebe i probleme zajednice i organizuje se za njihovo rešavanje. Ona bi, naravno, delovala u saradnji sa drugim, širim telima, pri koordinisanju zajedničkih akcija, savetovanju i nastojanju da se pronađu najbolja rešenja – ne samo za probleme kvir zajednice, već i za čitavo društvo koje nam je svima zajedničko. Slična tela bi mogla biti formirana u zavisnosti od potreba kvir studenata_kinja, kvir radnika_ca – ali i žena, etnički manjinskih grupa, osoba sa invaliditetom…
Model masovnog, demokratskog organizovanja se može primeniti na veliku većinu grupa i problema u društvu. On možda nije uvek prikladan (ponekad može biti potrebno da odluke donose stručnjaci_kinje, manje grupe, a ponekad ljudi žele da se udružuju i u ograničenije, zatvorenije grupe, što je takođe legitimno), ali on jeste temelj na kojem se gradi jedno drugačije, slobodnije i potencijalno inkluzivnije društvo. Tokom godina je LGBT+ zajednica u Srbiji imala mnogo toga da zameri delovanju LGBT+ organizacija – što opravdano, što neopravdano. Ukoliko bismo se udruživali na ovakav način, tako da svaka_o od nas može da dođe, da učestvuje i da donosi odluke, nezavisno od toga koga poznaje, gde radi, da li je prošao projekat ili ne – onda bismo imali takođe i reprezentativniju sliku naših želja, potreba, razlika – ali i načina za njihovo prevazilaženje.
Ako vam ovo sve zvuči smisleno, onda hajmo i mi u zborove.
Za jedan zanimljiv primer lezbejskih prostornih politika, preporučujemo tekst u prevodu autorke, koji se bavi lezbejskim skvotiranjem i grupisanjem u komšiluke u Londonu 70-tih : https://infotekack13.wordpress.com/2023/08/28/kvir-komsiluci-lezbejski-skvotovi-u-london-fildsu/ ↩︎