S obzirom na to koliko je transrodnost stigmatizovana, kao i zbog činjenice da zdravstvena briga i briga o mentalnom zdravlju trans osoba nije sastavni deo obrazovanja stručnjaka_kinja, nije čudo da bi stručni saradnici_e i nastavnici_e od poverenja mogli da se osete zbunjeno i nepripremljeno za rad sa transrodnim mladima, kao i da im nedostaju ključne informacije koje bi ih vodile kroz savetodavni rad. Ovaj vodič bi trebalo da pruži tek osnovne smernice, pri čemu sam neke od njih sastavila na osnovu razgovora sa dvoje psihologa zaposlenih u PP službi i njihovim brigama u ovom pogledu.
Napomena: U daljem tekstu, izraz “autovanje” odnosi se na otkrivanje nečijeg trans identiteta. Trans žena je osoba kojoj je po rođenju dodeljen muški pol, ali osoba sebe doživljava kao ženu; trans muškarac je osoba kojoj je na rođenju dodeljen ženski pol, ali se oseća kao muškarac. Drugim rečima, oznake koje se koriste su uvek takve da odgovaraju onome kako osoba sebe doživljava. Cisrodne osobe su one čiji se rodni identitet poklapa sa “biološkim polom”, dodeljenim na rođenju.
Počnimo od toga kako treba konceptualizovati čitavu situaciju razgovora sa transrodnom mladom osobom. Autovanje nije dijagnostička situacija. Ono je upoznavanje. Transrodnost nije bolest, niti dijagnoza sama po sebi, već identitetska kategorija. Kada vam se učenik_ca poveri da je trans, ili da se dvoumi oko toga da li je trans, ono vam otkriva nešto o tome ko je, a ne svoje simptome. Ipak, tačno je da je u psihijatrijskoj praksi ustaljeno da se transrodnim osobama dijagnostikuje rodna disforija - osećaj duboke neprijatnosti koji proizilazi iz činjenice da se pol dodeljen detetu pri rođenju i rodni identitet ne poklapaju. Ipak, ova dijagnoza (bi trebalo da) je u funkciji toga da obezbedi transrodnim osobama zdravstvenu negu. Dijagnostifikovanje rodne disforije je samo po sebi problematična praksa na sličan način kao što je to slučaj sa mnogim drugim dijagnostičkim kategorijama, ali najvažnije je da ovde istaknemo da vaš cilj ne treba da bude da ovu dijagnozu postavite. U svakom slučaju, disforija nije na isti način i u istoj meri prisutna kod svih transrodnih osoba, ali je treba posmatrati kao normalan odgovor na situaciju u kojoj društvo vrši pritisak na osobu da se ponaša u skladu sa identitetom koji joj je nametnut.
Ni u kom slučaju ne smete učenika_cu autovati nekoj drugoj osobi. Ako vam se osoba poverila da prepispituje svoj rodni identitet ili da je transrodna osoba, od presudne je važnosti da se pridržavate načela poverljivosti. Ni drugi nastavnici, ni roditelji ne treba da budu izvešteni o ovome od strane PP službe. Autovanje je proces u kom je važno da dete ima kontrolu, i da se autuje jedino u onim okolnostima koje procenjuje bezbednim. Razlog za to je što je izloženost transrodnih osoba nasilju izuzetno velika. Prisilno autovanje moglo bi da dovede do nekih od oblika nasilja sa kojima se transrodne osobe natprosečno često suočavaju, a to su fizičko, seksualno i psihičko zlostavljanje u porodici i van nje, uključujući i izbacivanje iz kuće, finansijsko uskraćivanje, ograničavanje kretanja, i slično. Prisilno autovanje u potpunosti bi narušilo mogućnost daljeg rada, jer predstavlja presudno narušavanje odnosa poverenja.
Iz istih razloga veoma je važno da ne vršite pritisak na osobu da se autuje ukoliko to ne želi, iako joj možete pružiti podršku u tome da se nosi sa anksioznošću i (veoma opravdanim) strahovima koje osoba može prijavljivati ukoliko planira nekome da se autuje. Dodatno, iako je poverljivost razgovora ograničena u slučajevima kada je dete opasnost po sebe ili po druge, vaša reakcija u tim slučajevima takođe ne mora da podrazumeva otkrivanje identiteta deteta protiv njegove volje, već reakciju ograničenu na zabrinjavajuća ponašanja, poput sampovređivanja i suicidnih namera. U slučajevima u kojima osoba prijavljuje suicidne misli ili sklonost samopovređivanju, ovo ponašanje upravo može biti motivisano činjenicom da je ona odbačena ili anticipira da će biti odbačeno zbog transrodnosti, te bi prisilno autovanje potencijalno dovelo do potvrde upravo tih strahova, i moglo bi predstavljati okidač ozbiljne krize mentalnog zdravlja.
Dozvolite prostor za istraživanje. Dete koje se čvrsto izjasni kao trans osoba je verovatno zaista trans osoba, ali za adolescenciju je istraživanje rodnog identiteta razvojna faza koja se može završiti različitim uvidima, i dolaskom do različitih identiteskih kategorija. Pored transrodnosti i cisrodnosti, dete se na kraju može najviše pronaći u nebinarnosti, rodnoj fluidnosti, arodnosti, a može biti u pitanju i interseks osoba. Vaš posao nije da forsirate dete da pronađe odgovarajuću identitetsku oznaku po svaku cenu. Budite pripremljeni na to da će dete koje prepisituje to kog je rodnog identiteta povremeno fluktuirati u tome kako doživljava sebe. To je očekivano, s obzirom na to da u kulturi nisu preterano dostupni alati za osmišljavanje transrodnog iskustva, ili bilo kakvog iskustva koje se ne uklapa jasno u binarne muško-ženske okvire. Možda najznačajniji vid podrške možete iskazati time što podržavate sam proces istraživanja i normalizujete prespitivanje rodnog identiteta.
Procenite da li, i u kojoj meri, učenik_ca oseća stid i/ili krivicu. Ovakva osećanja se javljaju kao posledica transfobije, vršnjačkog nasilja i društvenih pritisaka da se uklope u očekivane norme, što može dovesti do socijalnog povlačenja, kriza mentalnog zdravlja i samodestruktivnog ponašanja.
Budite iskreni i otvoreni u vezi sa svojim nivoom znanja na temu trans i rodno varijantnih identiteta. Ukoliko niste dobro upoznati sa temom, i dalje možete biti podrška, ali važno je da učenicim_ama koji potražuju pomoć bude jasno iskomunicirano da je vaše iskustvo u radu sa trans i rodno varijantnim osobama ograničeno. Sasvim je moguće da će dete psihologa ili pedagoga videti kao “stručnjaka”, ali veoma mali broj nas je zaista obučen za rad sa ovom populacijom. Ipak, nesumnjivo je da ćete se kod trans dece susresti sa svim problemima koji se često susreću kod mladih iz drugih marginalizovanih grupa, uključujući osećanja anksioznosti, depresije i lične neadkvatnosti, a procena, intervencije i savetodavni rad po tom pitanju ne treba da se razlikuju značajno od uobičajenih.
Vodite računa o jeziku koji koristite. Dobrodošlo je i poželjno da pitate dete sa kojim zamenicama sa identifikuje, kao i koje ime želi da koristite u razgovorima nasamo. Ukoliko dete nije autovano u javnosti, upotreba adekvatnih zamenica i imena moraće da bude rezervisana za privatne razgovore. U skladu sa tačkom 4, i na ovom planu mogu da postoje promene kroz vreme, koje treba prihvatiti. Dodatno, trudite se da način na koji govorite ne sugeriše cisrodnost kao “normalnost” a transrodnost kao “nešto što nije u redu sa osobom”. Nemojte nazivati transrodnost “problemom” na kom radite sa detetom. Problem mogu biti reakcije drugih ljudi na transrodnost, stigma sa kojom se dete nosi, pretnja od nasilja i isključivanja - problem treba smestiti u društvo, a ne u dete.
Procenite kakvi su postojeći resursi učenika_ce (kakav je odnos sa roditeljima, drugim učenicima iz odeljenja, odeljenskim starešinom, zajednicom van škole). Razumevanje detetovog okruženja može vam pomoći u daljem savetodavnom radu i izboru odgovarajućih narednih koraka. Ukoliko dete nema razvijenu mrežu podrške, potrebno je usmeriti rad ka izgradnji novih izvora podrške i jačanju postojećih resursa učenika ili učenice.
Uputite dete na podršku zajednice. U Srbiji postoji veći broj nevladinih organizacija koje se bavi podrškom trans i rodno varijantnim osobama. Jedna od njh je Talas TIRV, ali i Da se zna!, Geten, XY spectrum (Beograd), kao i MANA (Novi Sad). Talas TIRV bavi se direktnom podrškom zajednici i organizuje neformalna okupljanja u bezbednim prostorima, a pored toga vodi i Discord kanal koji ja namenjen komunikaciji između trans osoba i njihovom povezivanju. Dodatno, ove organizacije na svojim sajtovima često dele informativne materijale o procesu tranzicije i drugim relevantnim temama koje mogu biti od koristi detetu. I sami možete kontaktirati nekoga iz ovih kolektiva radi savetovanja i informisanja o tome na koji način možete biti podrška.
Procenite u kojoj fazi tranzicije se nalazi učenik_ca sa kojom razgovarate. Radi jednostavnosti, ponekad se govori o tri vrste tranzicije.
Psihička - ovo se odnosi na spoznaju same osobe da je transrodna, i da se njen unutrašnji doživljaj sebe ne podudara sa polom dodeljenim na rođenju. Ovaj oblik tranzicije svakako se dešava prvi, ali, protivno stereotipu da sve transrodne osobe “znaju” da su trans od najranijih dana života, postoje veoma velike individualne razlike u uzrastu u kom osobe prolaze kroz psihičku tranziciju. Takođe, važno je naglasiti da je i ovde u pitanju proces, a ne trenutak, što nas ponovo vraća na činjenicu da je važno dozvoliti prostor za preispitivanje i istraživanje. Na primer, shvatićete da je osoba sa kojom razgovarate trenutno u procesu psihičke tranzicije ukoliko ni sama nije sigurna kako se rodno identifikuje.
Socijalna - ovaj oblik tranzicije podrazumeva autovanje, ali i druge korake koje osoba preuzima kako bi drugim ljudima na neki način signalizirala sa kojim rodom se identifikuje, kao i kako bi se osećala udobnije u svom telu (rodna ekspresija). U socijalnu tranziciju spada promena imena i zamenica koje osoba koristi, promena u fizičkoj prezentaciji i odevanju. Socijalnu tranziciju treba razumeti kao veoma osetljiv proces, zbog činjenice da autovanje u javnosti nosi već pomenute rizike po trans osobu. Iz tog razloga, trans osobe često u jednom delu svog socijalnog kruga žive u skladu sa svojim identitetom, dok se u drugom delu predstavljaju polom koji im je dodeljen na rođenju kako bi se zaštitile, ili kako ne bi izgubile neke važne odnose, poput odnosa sa članovima porodice (zbog čega su tačke 2. i 3. posebno važne). Ukoliko vam se dete autuje, to je već samo po sebi indikator da prolazi kroz socijalnu tranziciju. Kako je ovaj proces često veoma postepen, možete pokušati da procenite koliko još ljudi zna za trans identitet učenika_ca, na osnovu čega posredno i procenjujete širinu mreže podrške koja je detetu dostupna. Očekujte da će mladi često podršku pronalaziti u onlajn zajednicama. Ne treba izgubiti iz vida da su transrodne osobe maninja, ne samo u značenju marginalizovanosti, već i brojčano - te mnoge trans osobe u neposrednom okruženju nemaju nikoga sa sličnim iskustvom, te koriste onlajn platforme kao resurs za podršku.
Medicinska - ovaj oblik tranzicije podrazumeva bilo koje intervencije koje osoba preduzima kako bi se razrešila osećaja rodne disforije, a koji uključuju korišćenje hormonske terapije i/ili hirurških intervencija. U razgovoru sa trans osobom, važno je pitanja medicinske tranzicije smatrati onoliko osetljivim kao što su i slična pitanja kod cis osoba: kao što su posete urologu i ginekologu nešto o čemu se đaci generalno ne poveravaju svojim nastavnicima_ama i radnicima_ama u PP službi, tako i na ovu temu treba izbegavati intruzivna pitanja i poštovati privatnost učenika_ca.
Procena toga gde se dete nalazi kada je reč o procesu “tranzicije” neće sama po sebi presuditi o tome koji su dalji koraci za vas, ali će vam olakšati da ocenite to koliko dete prihvata sopstveni identitet, kolika mu je mreža podrške, i ka čemu samo dete teži u okviru sopstvenog istraživanja roda.
11. Ne vrište eksplicitni ili implicitni pritisak na dete da izvrši medicinsku tranziciju. Takođe, nemojte je podrazumevati. Medicinska tranzicija nije dostupna, a ni potrebna svim trans osobama. Mnoge trans osobe se nikada ne odluče na medicinsku tranziciju. Ona takođe sa sobom može da nosi zdravstvene rizike za pojedine trans osobe (npr. hormonsku terapiju ponekad nije moguće primenjivati kad osoba koje imaju neko somatsko oboljenje, gde bi hormonska terapija ometala rad drugih lekova ili pogoršavala stanje organizma). Odluka o tome da li trans osoba treba da uđe u medicinsku tranziciju, i koji vid medicinske tranzicije je za nju pogodan, je veoma individualna, a još važnije - intimna odluka o kojoj svaka trans osoba treba da donosi samostalno - idealno uz podršku dobronamernog i upućenog lekara ili lekarke. Za savetodavni rad sa trans osobom je važno ne sugerisati da osoba postaje transrodna tek time što se operiše (ili odlučuje na neki korak u okviru medicinske tranzicije) ili da nije stvarno onog roda sa kojim de identifikuje dok to “ne dokaže” maksimalnim medicinskim intervenisanjem nad svojim telom. Ovaj mit - da su trans osobe zaista trans ukoliko žele medicinsku tranziciju - dovodi do toga da društvo smatra da je trans osobe potrebno podvrgnuti institucionalnoj i invazivnoj regulaciji njihovih tela, kao preduslov za poštovanje njihovih ljudskih prava. Ničija prava ne bi trebalo da su ulovljena hormonskim profilom ili time koje operacije je osoba imala. Dodatno, ovaj mit je štetan za ljude svih rodnih identiteta, jer propagira ideju da rodni identitet treba da zauzme jasno prepoznatljiv, fizički nedvosmislen i svima vidljiv oblik u okviru binarnih kategorija “muško-žensko”, što je biološki i socijalno nemoguće, i ne reflektuje realnost mnogih osoba koje se ne uklapaju jasno u binarnu rodnu prezentaciju, bez obzira da li su cisrodnog ili transrodnog identiteta. Nijedna osoba ne treba da bude u poziciji u kojoj je društvo prisiljava na medicinske intervencije kojima ona ne želi da se podvrgne, i trans osobe nisu izuzetak od tog pravila.
12. Ne umanjujte svoju podršku za učenika_cu zbog pritiska nepodržavajućih i neprihvatajućih roditelja. Mnogim radnicima_ama u PP službi koji žele da budu oslonac trans detetu izaziva strah mogućnost da roditelji tu podršku vide kao da je protiv interesa deteta i protiv principa koje sami roditelji žele da sprovode u odnosu prema detetu. Ukoliko dođe do toga da roditelji saznaju da je dete dobijalo podršku psihološkinja, pedagoškinja, nastavnica, nije neobično da se bes neprihvatajućih roditelja usmeri i na one koji su idenitet deteta validirali i podržali. Ipak, etička obaveza svakog ko radi u PP službi je da vodi računa o dobrobiti deteta, a ne da povlađuje nasilnom i zanemarujućem pristupu roditelja, samo zbog činjenice da je identitet deteta politizovan u javnosti. Kao i u svim drugim slučajevima gde je dete u ranjivoj poziciji, treba se voditi dostupnim činjenicama, kao i onim praksama koje imaju najveću verovatnoću povećanja dobrobiti i smanjenja štete po dete. Dobro je dokumentovano da je prisiljavanje trans osoba na to da se prilagode oznaci pola koja im je dodeljena pri rođenju duboko rizična i traumatizujuća praksa, dok je najbolji oblik podrške pružanje bezbednog prostora za izražavanje različitosti i, kada to trans osoba želi - pružanje adekvatne rodno afirmišuće zdravstvene nege. Prilikom razgovora sa roditeljima - ukoliko do njih dođe, važno je da normalizujete kod roditelja osećanja iznenađenja, konfuzije, šoka, pa čak i tugovanja ukoliko im je dete transrodno, jer je normalno da to za roditelje predstavlja veliku promenu. Potrebno je jasno komuniciranje roditeljima o tome da su najproduktivniji dalji koraci usmereni na prihvatanje deteta i izgrađivanje odnosa poverenja. Vaše afirmisanje trans identiteta deteta ne treba i ne sme da zavisi od toga da li mislite da biste od roditelja imali “zeleno svetlo” za tako nešto, kao što ne tražite ni zeleno svetlo za pružanje adekvatne podrške prilikom drugih situacija u kojima dete izražava potrebu za istim. Integritet svih pomažućih profesija zavisi upravo od našeg kapaciteta da se borimo za dobrobit ranjivih grupacija čak i onda kada izostaje podrška neposredne okoline za tako nešto. Ne smemo da dozvolimo da zbog političke “osetljivosti” teme transrodnih identiteta dobrobit dece bude na drugom mestu u odnosu na potrebu stručnjaka da se klone politički kontroverznih teritorija. Politička kontroverza u vezi sa transrodnim identitetima ne potiče od transrodne dece, te ona ne smeju da trpe zobg političkih aktera koji dovode njihova ljudska prava u pitanje.
13. Vežbajte stavljanje svojih predrasuda u zagradu. Transrodne osobe na početku tranzicije često ne izgledaju kao tipični predstavnici roda sa kojim se identifikuju. Iz prethodno izloženog, trebalo bi da je jasno zbog čega je to slučaj - transrodne osobe nemaju uvek bezbednosne, socijalne, medicinske i/ili finansijske uslove da se izražavaju onako kako bi želele. To što neka osoba za vas možda ne izgleda kao rod kojim se predstavlja nije razlog da vi određujete koja identitetska oznaka je “korektna”. Naravno, da bismo se odvikli od te navike, potrebno je da se odreknemo nekih potpuno ustaljenih društvenih praksi (npr. podrazumevanja da se rod osobe jasno preslikava na njenu vizuelno prezentaciju). Taj zadatak jeste težak, ali ne dovoljno da stručnjaci iz pomažućih i pedagoških profesija odbijaju da ga praktikuju. Važno je da to što je transrodnost izazov za naše podrazumevane društvene norme i prakse ne tretiramo kao dokaz da je transrodnost anomalija, već kao indikator da naše društvene norme i prakse imaju isključujuće i štetne posledice. Rad sa transrodnim osobama je obogaćujuć upravo zbog toga što nas tera da razvijamo neke nove navike i pretpostavke o svetu, a najpre o tome na koliko smo načina različti i koliko se bogastvo iskustava krije u tim različitostima.