Pisanje kao proces žaljenja – Pokušaji pamćenja naše zajednice i “You were all stars”

U svetu koji bi imao i trunku pravde, moja knjiga ne bi postojala i možda bi prošla godina imala smisla. Možda ne bih plakala satima svaki put kada bih počela da je pišem. Možda bismo svi*e imali*e pravo da jednostavno živimo. Mislim, ne, nadam se, da to nije prevelika želja. Pravo na postojanje je neko najosnovnije polazište za život, kamoli za dostojanstvo, koje svakako ni nemamo čim nam se oduzimaju prava na svakom nivou. Zaslužujemo više od ovoga, a ne samo da budemo podatak. Umesto toga sam napisala 868 strana mapiranja smrti.  

U periodu od oktobra 2023. do septembra 2024. godine je, prema projektu Remembering our Dead,  ubijeno 427 trans osoba.1 94% tih ubistava su bili transfeminicidi, 46% seks radnici*e, 93% osobe različite boje kože, a 73% osobe iz Južne Amerike i Kariba. 49 osoba je izvršilo samoubistvo. Ono što je najtužnije jeste da ova raspodela nije ni približno neočekivana. Ta statistika je ukorenjena u naše živote. Ona ukazuje na intersekcionalnu prirodu diskriminacije, siromaštva, rasta ultradesničarskih pokreta. Još gora je činjenica da ovakvi izveštaji nikada neće moći da pokriju celu sliku bola naše zajednice. 

Kori Hol (Corei Hall) je imao 14 godina. Voleo je žirafe, žutu boju, bube, Doktora Hua, životinje. Preminuo je samoubistvom sa porukom “Protect trans kids.” Društvo zbog kojeg je dete umrlo na taj način ukazuje na ozbiljne i očigledne problem u društvu koje deluju kao da se samo pogoršavaju. Koliko takve dece je takođe izgubljeno, a za koje ni ne znamo? Društvo koje odbija da nam da osnovne zakone protiv diskriminacije, a kamoli samoodređenja je slomljeno. Kori Hol je bio prvi trenutak kada sam prestala da pišem, iako sam znala da moram da nastavim. Moram da dokumentujem sve kroz šta je moja zajednica prošla, da pamtim, da nikada ne zaboravim nijednu ovu osobu i da nikada ne zaboravim da su to bili ljudi. 

U međuvremenu, nedavno je u Srbiji pala nadstrešnica. Sve je moralo da stane. Nisam mogla da radim ništa sem da se opet na svakodnevnom nivou susrećem sa smrću u svojoj zajednici. Žaljenje dok se smrti dešavaju sada dosta bliže meni su me slomile. Nisam mogla da pišem, nisam mogla da ne učestvujem u društvenom pokretu koji je obuhvatio celu Srbiju. Stavljala bih sebi rokove koje bih pomerala, nešto što je trebalo da bude “ispit” postalo je potreba na koju nisam mogla sebe da nateram da radim, da se pored svih smrti oko mene, opet susrećem sa smrću svoje zajednice, tj. još jedne svoje zajednice. Bila sam primorana da posmatram, bez mogućnosti da reagujem.

Sećam se koliko puta sam bila blizu da prestanem išta da radim, da se povučem. Možda je to bila lakša opcija, ali sam već uložila mesece i mesece posla, previše rada nego da samo kažem “ne.” Morala sam. Morala sam o ovome da razmišljam, da budem tu, da pamtim, i da borim za više odgovorno društvo. Gledala sam kako da nađem načine da smanjim trenutke depresije sa trenucima rada na “lakšim” stvarima. Moji roditelji su mi govorili da ostavim tu knjigu, da prekinem da je pišem jer će me ona “vratiti kod psihijatrice” ako nastavim da je pišem. Pa sam pisala.

U jednom trenutku se moj fakultet vratio na “redovno stanje”, na stanje rada u nemogućoj situaciji. Niko se nije ni pojavljivao, ali rad je nastavljen. Morala sam da počnem da tražim načine da nastavim da pišem ovo, a da se ne izgubim. Otprilike u isto vreme sam počela i estrogen. Osećala sam se kao odgovorni deo zajednice, učestvovala sam u događajima sa zajednicom, gradila odnose sa drugim trans osobama, stvarala i dokumentovala svet oko sebe. 

Julski rok. Ostalo mi je još 700 strana. Počela sam da pišem brže. Za tri dana sam napisala 200 strana i sve vreme sam se osećala užasno. Kako mogu da budem toliko bezdušna? Da li postajem robot? Ako nastavim da pišem ovom brzinom jedna od dve stvari će se desiti: izgubiću svaku emociju ili ću se u potpunosti izgubiti u nekoj sobi psihijatrije. Odlažem pisanje, ne stižem u ovom roku.

Na kraju sam u septembarskom roku na neki čudan način napisala 500 strana. I sve vreme sam se osećala krivo. Krivo zato što mi je glavna motivacija postala: “moram da završim ovo, previše sam truda uložila, samo želim da bude gotovo, zašto ovo nije gotovo, šta sam mislila, pa da ovoliko napišem ovoliko brzo.” Pisala bih po 50 stranica dnevno, ali i dalje kopala po svakom detalju ubijenih trans osoba. Gubila sam energiju. Ali sam shvatila da moram da završim ovo. Jer ako ne završim sada, onda samo odlažem bol za još kasnije. Postaje već septembar. Godinu dana je skoro prošlo i izaćiće novi izveštaj i sve što sam radila će biti beznačajno. I osećam se toliko pogrešno što su mi to bile misli, ali nisam bila spremna da nastavim da radim na ovome. Morala sam da završim. 

I jesam. Gotovo je. Konačno, gotovo je. Mogu da prekinem da razmišljam o smrti barem na sekund. Znam da ovo neću moći da odštampam, jer koja štamparija bi mogla da odštampa knjigu od 868 strana? Koja osoba bi uopšte čitala ovo, ako bih ovu “knjigu” uopšte mogla da nazovem “knjigom.” Knjige se čitaju, knjige su tu da naučimo, da se zabavimo, da razmišljamo. Upotreba moje knjige je da mi slomi srce i da me natera da razmišljam o smrti svoje zajednice, da bude “arhiv”. 

Da, arhiv. Ta reč ima smisao. Arhiv bivših članova naše zajednice, gde svaka osoba postaje deo šireg univerzuma, da su svi*e oni*e imali*e živote, da moraju biti pamćeni*e, ne samo kao trans, već i kao ljudi koje ne definiše samo njihov identitet. Tako su aktivisti*kinje podjednako pamćeni*e kao programeri*ke, umetnici*e, seks radnici*e, deca. Svi oni su izgubili svoju mogućnost da nastave da žive samo zato što je politički lanac nasilja odabrao našu zajednicu kao laku metu. 

Ne znam šta će biti budućnost ovog arhiva, ali ako pomogne barem jednoj osobi da ne postane deo statistike, ako pomogne našoj zajednici da nikada ne zaboravi da je vredna postojanja, ako zaštiti sećanje na našu zajednicu, to će biti dovoljno da godinu dana bola bude malo manje teška. Ove nedelje je izašao novi izveštaj TGEU-a. Aktivisti*kinje su postali*e još veća meta što ukazuje na sve češće napade na zaštitnike*ce naše zajednice. Pitanje je kada će ovaj talas mržnje stati, a onda koja će manjinska grupa biti sledeća meta. 

Ali, YOU WERE ALL STAR.

1. Ovde se uključuju ne samo ubistva, već i suicidi trans osoba kao posledica opšte diskriminacije, kao i  nasilja.