T kao trans ili T kao token: uzroci i posledice tokenizacije transrodnih osoba

Svima nam je poznata ona izjava: „nisam homofobičan jer imam druga koji je gej“. Kada to neko izjavi gotovo sigurno je da se radi o osobi koja u najmanju ruku nema svest o tome šta uopšte znači biti homofobičan. Na nivou individualnih odnosa prema diskriminaciji taj „gej drug“ na koga se mnogi pozivaju u nameri da pokažu koliko su otvoreni i prihvatajući, nažalost često predstavlja samo neuverljivo opravdanje za homofobično ponašanje. Međutim, na nivou kolektivnog odnosa prema diskriminaciji ovaj fenomen postaje složeniji i transformiše se u praksu – tokenizacije – koja proizvodi čitav niz dodatnih problema za diskriminisane društvene grupe. Najjednostavnija definicija tokenizma u sociološkom smislu je da je to praksa simboličnog uključivanja ljudi iz manjinskih grupa kako bi se zadovoljili minimalni zahtevi za inkluzijom i održao privid da se radi na unapređenju društvenog položaja deprivilegovanih grupa. Ovo je nažalost nešto što se prilično često može videti kada su trans osobe u pitanju i to posebno u onim sferama društvenog života i rada u kojima se očekuje da postoji visok nivo osvešćenosti kada su ove teme u pitanju. 

Osoba koja je deo manjinske grupe lako postaje valuta osnosno token u vlasništvu onih koji deklarativno podržavaju inkluziju bez namere da preduzmu potrebne korake da se inkluzija zaista sprovede u delo. To se dešava u situacijama kada postoje spoljašnji zathevi ili svest o tome da je stvaranje inkluzivnog okruženja neophodno, ali se ti zahtevi ispunjavaju samo na simboličnom nivou, a savest (ako je ima) umiruje minimalnim naporom na planu uključivanja osoba iz marginalizovanih grupa. U praksi je evidentno da je mnogo učestaliji razlog za uvođenjem inkluzivnih mera upravo nametanje spoljašnjih zahteva, nego postojanje savesti i istinske brige o onima koji su zahvaljući sistemskoj diskriminaciji deprivilegovani. Spoljašnji zahtevi mogu se odnositi na zakone, odredbe ili mere na čijem uvođenju i primeni insistiraju različite institucije kako bi se gradilo solidarnije i pravednije društvo. Na primer, ulaskom u proces evropskih integracija Srbija se obavezala da će ispuniti određene uslove kada je reč o poštovanju i unapređenju ljudskih prava što podrazumeva i rad na stvaranju jednakih mogućnosti i ravnopravnijeg tretmana za sve u oblastima zapošljavanja, obrazovanja, nauke, socijalne i zdravstvene zaštite i tako dalje. Za uzvrat Srbija dobija finansijsku pomoć i stvara uslove za napredovanje na putu ka članstvu u EU. Međutim, u praksi oni koji rade na usklađivanju domaće zakonske regulative sa evropskim standardima trude se da samo ispune zadatu formu znajući da će u realnosti primena tih zakona bili slaba ili nikakva.

U spoljašnje zahteve ubrajaju se i oni koji funkcionišu po principu pritiska koji vrše neka udruženja ili organizacije koja stalno podsećaju na neophodnost inkluzije ili upućuju direktne kritike onima koji u potpunosti zapostavljaju rad na politikama uključivanja. Na nivou rada u civilnom sektoru koji se bavi ljudskim pravima spoljašnji zahtevi ovog tipa mogu dolaziti od strane drugih organizacija i saveza, ali i od strane finansijera kao što su na primer različite fondacije. Kad je reč o transrodnim osobama naše društvo nije ni blizu toga da očekujemo da bi kritika privatnog profitnog sektora zbog transfobije ili izostanka politika uključivanja imala ikakvog efekta. Sa druge strane opravdano je očekivati da bi takva kritika upućena civilnom sektoru mogla uroditi plodom te da bi nevladine organizacije i druge grupe koje se bave ljudskim pravima razumele važnost primene politika uključivanja trans osoba u svoje programe ili rad. Uprkos očekivanjima, takvih praksi je vrlo malo na terenu, a i kada ih ima u velikom broju slučajeva jasno je da se radi o tokenizaciji uslovljenoj spoljašnjim faktorima i da se politike uključivanja svode na zaključak da je to završena stvar – evo imamo trans osobu u svojim redovima taj smo zahtev ispunili i to je dovoljno. Pored toga, ta osoba često biva istaknuta na različite načine kako bi njeno prisustvo ukazalo na otvorenost i uključivost organizacije kojoj pripada. Ona postaje token koji bi trebalo da reprezentuje vrednosti i politike rada organizacije kojoj pripada.  

Zbog čega je to štetno? Na individualnom nivou kada se nađe u ulozi tokena većina ljudi suočava se sa nizom neprijatnih iskustava poput pritiska da budu reprezenti manjinske društvene grupe kojoj pripadaju, da budu stalno vidljivi, pa i sa tim da se od njih očekuje da se uklope u društvene uloge zasnovane na očekivanim stereotipima. Pored toga, zahvaljujući kriterijumu po kome su uključeni kao i zbog posebnog načina vrednovanja od strane nadređenih, oni konstantno preispituju svoju ulogu u organizaciji i sopstvene sposobnosti i potencijale. Ovakva iskustva često imaju za posledicu pojačan stres i anksioznost te samim tim negativno utiču na mentalno zdravlje trans osobe koja se našla u ulozi tokena. Njihov odnos sa ostatkom kolektiva obojen je tom ulogom koja vrlo često negativno utiče i na njihov odnos sa ljudima iz manjinske zajednice kojoj pripadaju. Reakcija osobe na tokenizaciju može ići od toga da se osoba povuče u sebe i teži nekom vidu izolacije kako bi se što manje izlagala neprijatnostima, do toga da se osoba preterano trudi da dokaže da ima neophodna znanja i kvalitete i da zahvaljujući tome zaslužuje da bude deo tima. Oba obrasca imaju negativne psihološke efekte, a utiču loše i na izgradnju dobrih kolegijalnih odnosa u timu, na profesionalni razvoj i uopšte na odnos prema poslu kojim osoba želi da se bavi.

Tokenizacija je štetna i za čitavu zajednicu iz koje većinske ili privilegovanije grupe biraju tokene jer je reč o mehanizmu koji prikriva stvarno stanje stvari i odnos društva prema diskriminisanoj i/ili manjinskoj grupi. U slučaju trans osoba tokenizacijom se lažno predstavlja to da je društvena mobilnost moguća i za pripadnike i pripadnice trans zajednice odnosno da su dostupnost i  prohodnost ka različitim društvenim pozicijama za njih ostvarljive podjednako kao i za druge pripadnike i pripadnice društva te da sve zavisi od napora koji osoba ulaže da dođe do željenih pozicija. Uključivanje jedne trans osobe u rad organizacije i guranje te osobe u prvi plan isključivo radi postizanja njene vidljivosti daleko je od inkluzivnosti i rada na unapređenju položaja trans osoba u jednom društvu. Na sličan način se može okarakterisati i povremeno bavljenje trans tematikom bez dubljeg upuštanja u analizu i proučavanje date teme kako bi se ona na pravi način prezentovala javnosti. Tokenizacijom se lažno predstavlja i stepen otvorenosti pojedinih organizacija ili čitavog sektora civilnog društva i njihov rad na razvoju politika uključivanja i borbi za ljudska prava. Ispunjavanje kvote nije inkluzivnost već praksa koja šteti i pojedincima koji su tokenizovani i čitavoj zajednici iz koje dolaze. 

Razvoj politika inkluzivnosti podrazumeva kontinuirano učenje i senzibilizaciju u oblasti u kojoj se želi postići veći stepen društvene uključenosti diskriminisanih i/ili manjinskih zajednica. Kad je reč o trans zajednici i uopšte o temama koje imaju u fokusu trans i rodno nebinarne osobe neophodno je u potpunosti razumeti probleme i izazove sa kojima se ova zajednica danas sreće na datom prostoru. Potrebno je razumeti sve tipove diskriminacije kojima su ljudi iz ove zajednice izloženi kao i mehanizme funkcionisanja sistemske opresije usmerene na osobe koje pripadaju spektru trans i rodno varijantnih identiteta. Uz to je od izuzetnog značaja uzeti u obzir i princip intersekcionalnosti odnosno činjenicu da trans zajednicu čine osobe koje pripadaju i drugim manjinskim ili većinskim zajednicama i pored rodnog imaju čitav niz drugih identiteta koji im dodatno otežavaju ili pak olakšavaju život u datom društvu.

I za kraj ono što je zaista najvažnije kada je reč o inkluzivnosti trans osoba jeste da prava inkluzija podrazumeva davanje platforme što većem broju ljudi iz trans zajednice da govore o svim temama koje su im od interesa i što je još važnije podrazumeva stvaranje uslova da iz godine u godinu što veći broj trans osoba stekne znanja i iskustva potrebna za pozicije odlučivanja i liderstva.