Bez zalaganja za trans oslobođenje nismo feministkinje

Sramotno je što je feministički pokret došao u tačku u kojoj je neophodno pripadnicama pokreta, ali i onima koji to (još uvek) nisu, navoditi argumente čija je struktura sledeća: “Evo zašto, ako ne podržimo trans žene, mi cis-žene gubimo, odnosno ugrožavamo i sopstvena prava i slobode”. Sramotno je da u borbi za nečije oslobođenje – oslobođenje transrodnih i rodno varijantnih osoba od patologizacije, institucionalnog nasilja, nasilja na ulicama i u sopstvenim domovima, diskriminacije, isključivanja iz svih sfera društva – mi pokušavamo da tražimo ličnu korist, ili da u borbi za oslobođenje TIRV osoba mobilišemo podršku ne tako što insistiramo na tome da se ljudska prava ne smeju dovoditi u pitanje (čija god da su), već time što pokušavamo da cis ženama i trans-isključujućim feministkinjama objasnimo da će same upasti u jamu koju kopaju trans ženama.  

Međutim, jesmo došle u tačku u kojoj je potrebno da podsetimo jedan deo feminističkog pokreta koliko je autodestruktivno zalagati se za isključenje trans osoba iz svih sfera javnog života. Ipak, u ovakvoj tački smo već bile ranije. Feministički pokret je kroz istoriju nekoliko puta upadao u istu grešku: pokušao je da uspostavi hijerarhiju ljudskih prava. Pokušale smo nekoliko puta sebi da kažemo: prvo (bele, bogate) žene, pa onda… (crnikinje, Romkinje, neobrazovane žene, siromašne pripadnice radničke klase, lezbejke, trans osobe).  Radi “dobrog PR-a” u očima onih koji predstavljaju politički status quo, ili iz čiste nepreispitivane internalizovane homofobije, mizoginije, rasizma i opštih heteronormativnih modela od kojih nismo htele da odustanemo čak i na vrhuncu talasa promene – feministički pokret je sebi dopuštao da odbaci vrednost solidarnosti i humanosti radi trenutnog pragmatizma, i time je postojao isključujuć.  

Pod izgovorom da će lezbejke “narušiti ugled” feminističkog pokreta u američkom drugom talasu, jer društvo još uvek nije spremno da prihvati istopolne zajednice, ali možda jeste spremno da prihvati “bazičniju” jednakost muškaraca i žena, lezbejke su isključivane iz pokreta sve dok nisu protestnim metodama unutar samih feminističkih krugova uspele da zauzmu svoje mesto.  Lavender Menace – “Ljubičasta pretnja” bio je naziv koje su heteroseksualne feministkinje drugog talasa koristile da pogrdno opisuju lezbejke koje su želele u njihov pokret da se “infiltriraju”. Lezbejke su, potom, reclaim-ovale, odnosno ponovo preuzele ovaj naziv, vraćajući mu dostojanstvo, i zahtevajući da se ostvari zajedništvo koje je feministički pokret ženama navodno obećavao. 

Zanimljivo je da je u to vreme, kao što se ponekad dešava i danas, patrijarhalni deo društva pokušavao žene koje pripadaju pokretu da diskredituje pogrdno ih nazivajući lezbejkama. Jedan deo feministkinja zaista je internalizovao taj strah da će biti pogrešno klasifikovane kao lezbejke – kao da je u pitanju sramotna stvar – i zbog toga su nastojale da pokret “očiste” od svih onih “loših feministkinja” koje bi mogle, u očima neprijateljski nastrojenog dela društva, da potvrde postojeće predrasude. 

Činjenica je, međutim, da se prava ne osvajaju tako što se dodvaramo onima koja nam ih uskraćuju, nadajući se da će nas opaziti u što boljem svetlu, ako samo konačno svoj pokret očistimo od neophodnih, čudnijih, previše kvir, previše radikalnih, previše ne-normativnih osoba. Prava se pogotovo ne osvajaju tako što se druge manjine dodatno marginalizuju u okviru pokreta, odnosno bacaju pod voz jer dominantan deo pokreta bira da vrši moć nad njima, odlučujući da za njihova prava još uvek “nije vreme”. Iz perspektive patrijarhalnih društvenih institucija – nikad nije bilo “pravo vreme” ni za ženska prava. Ako bismo ih danas pitali – mogle bismo i sada malo da se smirimo sa tim pravima, vratimo se u kuhinju i rađamo (sinove). 

Ja sam među cisrodnim feministkinjama koje se zalažu za uključivanje transrodnih i nebinarnih osoba u pokret i koje javno i glasno kritikuju trans-isključujući deo pokreta. Osobe koje dele moj stav često su optužene za to da, umesto da raspravljaju sa patrijarhalnim društvenim strukturama koje tlače sve žene, ja biram da raspravljam sa drugim feminisktinjama i od njih pravim “bauka”, doprinoseći podelama unutar feminističkog pokreta. Moj odgovor na ovu kritiku je sledeći: nema razlike između patrijarhata i trans-isključujućeg feminizma. “Feministkinje” koje dozvoljavaju sebi da vide trans osobe kao svoje neprijatelje su u službi desničarskih ideologija i njihovo neprijateljstvo, kada se izvede do svojih krajnjih posledica, čini ih suštinskim čuvarkama patrijarhata. 

Ovo je tačka u kojoj se nalazimo i o kojoj govorim:  radeći protiv trans oslobođenja, feministkinje rade i na svoju štetu. Hajde da ilustrujemo primerima to zašto je transfobija logička greška unutar feminizma 

U martu ove godine, pod izgovorom da se radi o meri koja će zaštiti kategoriju ženskog sporta, Svetska Atletika je uvela meru putem koje su sve sportistkinje (ali ne i sportisti) u obavezi da urade DNK test kojim potvrđuju da su žene, odnosno kojim se potvrđuje odsustvo Y hromozoma u njihovom organizmu. Ova mera, koja navodno treba da štiti žene (od invazije transrodnih sportistkinja u njihovim takmičenjima), predstavlja obavezu koja podvrgava sve žene sumnji i dodatnom testiranju, ali ne i muškarce iste profesije – ponovo afirmišući ideju da su žene “slabiji pol” kom je potrebna zaštita. S druge strane, cis muškarci, u čijoj kategoriji bi mogli da se takmičke trans-muškarci, nisu ugroženi učešćem ove manjine, zato što se trans-muškarci ne vide kao pretnja zbog činjenice da su na rođenju označeni kao “slabiji pol”. Od cis muškaraca niko ne traži da validiraju svoj identitet testiranjem. Na kraju, ne treba izgubiti iz vida da za postojanje žena znamo oduvek, a za postojanje hromozoma znamo od 1905. godine. 

Cisrodne žene su na meti prakse koja je internetu postala opsesija, ali sada se preliva na “stvarni svet”, a to je takozvani “transvestigating”. Ova reč odnosi se na spoj prefiksa trans sa rečju investigating (ispitivanje), što je praksa koja podrazumeva opsesivnu analizu tuđeg fizičkog izgleda kako bi se “otklonila sumnja” da je u pitanju transrodna osoba. Ova praksa može da ima neverovatno štetne posledice za pojedinca koji je njegova žrtva: najekstremniiji primer poznat javnosti je slučaj alžirske olimpijske šampionke u boksu, Iman Helif. Naime, ova cirsodna žena je suočena sa nezapamćenim oblicima nasilja na internacionalnom nivou, i to samo zbog činjenice da, kao bokserka i osoba arapskog porekla, nema izgled zapadno-patrijarhalnog ženskog idola. Predvodnica trans-isključujućeg feminizma Džoan Rouling, kao i mnoge druge osobe sa zastrašjuće velikim javnim platformama – Ilon Mask, Donald Tramp, i brojni influenseri, su doprinele distribuiranju potpuno neosnovane i pogrešne ideje da je Iman transrodna žena, ili još gore – muškarac presvučen u ženu koji se bavi profesionalnom boksom kako bi vršio fizičko nasilje nad (cisrodnim) ženama. Da stvar bude još više zastrašujuća, ovo nije širenje dezinformacija koje je ograničeno na prostor društvenih mreža: ovo je internacionalni medijski fenomen koji nije izbegao ni (fizičku) štampu (uključujući i domaću), televiziju i medije sa visokom reputacijom. Najgore od svega: Iman Helif (cisrodna žena poreklom iz zemlje u kojoj zdravstvena nega za rodnu tranziciju nije legalna) godinu dana kasnije prolazi kroz tužbe u kojima se od nje traži da vrati svoje Olimpijsko zlato i sprečeno je njeno učešće u potonjim takmičenjima, dok oni koji su distribuirali ne samo pogrešnu tezu da je u pitanju transrodna žena, već i ozbiljne klevete o nasilničkim namerama, ne snose nikakve posledice i nastavljaju da traže sledeću žrtvu. Ipak, kao feministkinjama, za nas je ključno da ovo ne gledamo kao izolovani incident, grešku i zabunu, već da sagledamo realnost: transfobija dovodi do toga da forsiramo sve ljude, pa i cisrodne žene, da se konformiraju rodnim normama i prezentuju u skladu sa patrijarhalnim očekivanjima. Na meti smo sve mi koje smo u nekom trenutku opažane kao previše borbene, nedovoljno ženstvene, suviše muškobanjaste, suviše grube – nedovoljno lepe? Nedovoljno žene. 

Slični oblik transfobične, konspiratorne panike doveo je do toga da konzervativna američka influenserka Kendis Ovens (Candace Owens) optuži 2022. godine suprugu francuskog predsednika, Bridžit Makron, da je muškarac, fabrikujući pritom priču i o njenom muškom imenu – koje je zapravo ime njenog rođenog brata. Sličan šablon istrpele su premijerka Novog Zelanda Džasinda Ardern, kao i bivša prva dama SAD, Mišel Obama. Žene na pozicijama moći disproporcionalno su targetirane ovakvim teorijama zavere. Još važnije: šta se dešava kada ovakve optužbe pogode osobe sa manje moći, manjom platformom i neizgrađenim sistemom za (legalnu) zaštitu, kao što je bio slučaj sa Iman Helif? 

Isti šablon vidimo i u merama koje Džoan Rouling danas predlaže kako bi se regulisalo isključivanje trans žena iz ženskih javnih toaleta: javno fotografisanje svih sumnjivih osoba! Apsurdnostima nikad kraja: feministkinja koja sebe predstavlja kao borkinju za ženska prava, iz straha od toga da trans-žene (koje ona vidi kao muškarce i predatore u ženskoj odeći) ne uzurpiraju “ženske” prostore, predlaže javno sramoćenje onih koji ne izgledaju dovoljno ženstveno – što je pritisak od kog su feministkinje vekovima unazad pokušavale da oslobode ženski rod. Feminini muškarci, maskuline žene, buč lezbejke, bilo ko čije primarne i sekundarne polne karakteristike nisu drugima na izvol’te i prepoznatljivo “binarne” na prvu loptu – čuvajte se!

Kad smo već kod polnih karakteristika na izvol’te – u SAD-u nije prošao pokušaj zabrane genitalnih inspekcija kao načina da se utvrdi nečiji pol, što znači da studentkinje koje se bave sportom (dakle, čak više ne govorimo samo o profesionalnom sportu!) mogu legalno biti podvrgnute obavezi da pokažu svoje genitalije nekom autoritetu (kom?) koji bi trebalo da utvrdi njihovu ženskost. Ponovo – decenije feminističke borbe u kojima pokušavamo da se izborimo za ideju da žene nisu samo vagine ili mašine za rađanje – sada padaju u zaborav pred trendom antirodnih politika čiji je cilj da “biološki pol” ustoliče kao jedinu osnovu za nečiji identitet. Umesto zaštite žena od seksualnog i drugih oblika zlostavljanja koje je itekako zastupljeno u oblasti sporta, zagovara se – zbog transfobije – ritual pokazivanja genitalija. 

Na kraju, teško je uzdržati bes i razočaranje kada vidimo koliko smo mi, feministkinje, efikasne kad se udružimo – ali smo birale da se udružujemo za pogrešne ciljeve. Toliko se često nalazim u poziciji da želim da kažem: “Ne u moje ime.” Jedna od krajnje poražavajućih scena koja je za mene kao feministkinju probudila tu reakciju, bila je revolucionarna radost, ganutost i ponos na licima pripadnica pokreta u Velikoj Britaniji koje su ove godine uspešno lobirale da se rod učini neustavnim, a “biološki pol” proglasi jedinom kategorijom koju zakon prepoznaje. Trans žene i trans muškarci time su izbrisani iz svih sistema legalne zaštite. Time je (rodno-kritički, tj. trans-isključujući) feminizam odlučio da svoje resurse pre svega usmeri na desničarske ciljeve. Nije bitno na koga se ti ciljevi odnose: ako je njihova krajnja posledica isključivanje i diskriminacija, oni su suštinski nefeministički. A da stvar bude gora: odbijamo da vidimo kako svako insistiranje na polnoj (rodnoj) binarnosti šteti ženama, jer dokle god želimo da strogo, rigidno, nefleksibilno i tvrdoglavo ograničavamo definiciju toga šta znači biti “žena”, mi odbijamo da omogućimo sebi i drugima mogućnost slobodnog življenja. 

I za sve one koji misle da su ove rasprave ograničene na područje zapadnih država i ne tiču se nas previše – dovoljno je da se prisetimo da je kod nas Zakon o rodnoj ravnopravnosti suspendovan. Jedini zakonski okvir koji štiti sve nas, i cis žene i trans osobe – od diskriminacije i nasilja izvršenih na rodnoj osnovi, suspendovan je upravo zato što se ustavnost kategorije roda dovodi u pitanje. A šta je to, ako ne dejstvo antirodnih politika na našem (plodnom i patrijarhalnom) tlu? Oni koji su ga suspendovali, pritom, ne plaše se samo reči “transrodna žena”. Oni se plaše reči “profesorka, fotografkinja, psihološkinja”. Oni se plaše žena u javnoj sferi. 

Ono što rodno-kritički pokret nije uspeo da uradi jeste da učini da se stidim identiteta feministkinje, zato što i dalje postoje varijante feminističke borbe i feminističkog promišljanja sveta koje su otvorene za sve različitosti i koje svet ne vide  (i odbijaju da vide) binarno. 

Za sve delatne feministkinje i feministe i aktivistkinje i aktiviste svih profila, najvažnija stvar koju mogu da urade je da grade savezništva. Pritom, pravilo koga se treba držati, a koje nije prosto pragmatsko, već moralno – jeste: što je veći nivo nečije marginalizacije, to je veća naša dužnost da im pružamo ruku. Ne samo kada nam to ide na ruku, ne samo kada želimo da zaštitimo sebe od daljih oblika opresije, već u svakom trenutku. Savezništva su jedine utopije koje zaista možemo da izgradimo.