Kratka reč o kvir solidarnosti
Jeste li čuli onu staru gej narodnu priču? Često se priča među LGBT+ zajednicom u Srbiji, ali sigurna sam da je ne znaju svi, te ću ukratko podsetiti na nju ovde. Priča ide kako je 80-tih vlast Margaret Thatcher u Velikoj Britaniji krenula da zatvara rudnike uglja u okviru svoje neoliberalne politike ekstremnog smanjivanja opsega državnog sektora. Radnici_e u tim rudnicima su se pobunili protiv ovoga jer su im životi zavisili od ovih poslova, te su stupili u masovne štrajkove širom zemlje. Grupa mladih gejeva i lezbejki je odlučila da podrži ove rudare_ke iz ideja levičarske solidarnosti sa radničkom klasom, uprkos tome što mnogi od rudara_ki nisu nužno bili prihvatajući prema LGBT+ zajednici. Kroz velike donacije koje su se slivale za rudare_ke od gejeva i lezbejki, te druge akcije solidarnosti, radnici_e su razvili pozitivnu sliku o gej ljudima i na kraju podržali i Paradu ponosa, što je dovelo do širenja prihvatanja za gej ljude u društvu – a pogotovo u Laburističkoj stranci – što će kulminirati zakonskim prepoznavanjem gej prava u Britaniji. I radnice_i i gej ljudi su živeli srećno do kraja života.
Kao i svaka druga narodna priča i ova dolazi sa poukom – ukoliko gej ljudi u Srbiji žele da budu prihvaćeni, treba više da se solidarišu sa radničkom klasom (ili ponekad sa “običnim narodom” u zavisnosti od konkretnih stanovišta osobe koja je prepričava) i onda će ih stanovništvo više prihvatiti. Ovakva analiza našeg stanja, ipak, polazi od nekoliko pozadinskih implikacija koje, ja mislim, vredi preispitati:
Kvir zajednica u Srbiji nije solidarna sa drugim grupama.
Solidarisanje sa drugima (a pogotovo onima koji su pripadnici nekakve “većinske” populacije ili nekog “običnog naroda”) bi nam donela prihvatanje.
LGBT+ osobe su na neki način odvojene od radničke klase (a možda i privilegovane u odnosu na nju), te treba da delaju kao ekstrena podrška radničkim borbama.
Ove tvrdnje možda nisu nešto sa čime bi se svako ko prepričava ovu priču sa namerom kritike postojećeg stanja, nužno složio – dapače, sigurno bi neke od njih mnogi odbacili. Međutim, ja mislim da, u određenoj meri, to jeste ono što se čuje kada ljudi prave ovu kritiku. Ovi narativi nalaze plodno tlo u kolektivnom nesvesnom Srbije – uklapaju se savršeno u beskrajne priče o “stranim plaćenicima”, “zlu nametnutom sa zapada”, “pederima zaštićenim k’o polarnim medvedima” i drugim idejama koje svako od nas sluša i pasivno upija od malih nogu.
Ipak, da li su ove interpretacije u potpunosti neosnovane? Činjenica jeste da sam LGBT+ pokret u Srbiji, sa svojim fokusom na unapred isplanirane i uredno prijavljene javne događaje, zagovaračke aktivnosti sa donosiocima odluka, te dosta uskim fokusima kakve često imaju udruženja koja se bave LGBT+ pravima, doprinosi ovom utisku. Ne deluje da su ovakvi načini delovanja disruptivni po vladajuće strukture u našem društvu, niti da su usmereni ka mobilisanju velikog broja ljudi iz zajednice u militantnoj i radikalnoj borbi. Ovo ga često razdvaja od masovnih pokreta koji se javljaju prethodnih godina, koji neretko imaju manje formalne strukture i mnogo masovniji karakter, te ne dolazi do dubinskog povezivanja aktera_ki ovih grupa sa LGBT+ aktivistima_kinjama.
Mislim da odatle većinski potiče slika LGBT+ pokreta kao nesolidarnog – on je retko kada usmeren ka ozbiljno konfrontacionim taktikama koje bi mu omogućile da pruži tako snažnu i vidljivu podršku kakvu bi neki možda želeli da vide. Ipak, postoji i činjenica da, na retoričkom i deklarativnom nivou, LGBT+ udruženja, kao i LGBT+ zajednica uopšte, itekako jesu solidarni. Pored pitanja iz domena progresivnog aktivizma koja često (nažalost) u Srbiji ostaju unutar užih okvira udruženja građana i političkih grupacija – kakva su feminizam, kultura sećanja ili antirasizam – LGBT+ grupe su takođe u više navrata iskazale podršku i protestima protiv SNS vlasti (u različitim talasima), pokretu protiv iskopavanja litijuma, stanovništvu Gaze i Ukrajine koje je pogođeno ratom, te drugim “aktuelnijim” pitanjima. Ovu simboličnu podršku su neretko pratili i organizovanje benefit događaja na kojima su se skupljala sredstva za ove pokrete, učešće u javnim skupovima, ali i pružanje prostora za diskutovanje o ovim temama u prostorijama LGBT+ udruženja.
Ovakva solidarnost, međutim, većinski ne rezultira onim što bi se, prema klasičnoj priči o lezbejkama i gejevima koji podržavaju rudare_ke, moglo očekivati – uzvraćanjem te solidarnosti. LGBT+ zastave su na “opštenarodnim” skupovima često nedobrodošle – ljudi koji ih donesu mogu doživeti da ih njihovi “saborci” zamole da ih sklone, otmu ili da im čak zaprete nasiljem. Ako ćemo biti fer prema organizatorima_kama ovih skupova, oni su neretko progresivniji od mnogih koji ih podržavaju ili dolaze na njihove proteste – te će redari_ke na ovim skupovima ponekad reagovati na homofobiju/transfobiju u masi, ili će se zvanične stranice ovih pokreta oglasiti kada postoji konkretan slučaj homofobije/transfobije prema nekome, a koji je povezan sa pokretom na neki način. Ipak, kada podrška i postoji, uglavnom se zadržava na tome – ne smemo diskriminisati jedni druge (ili dopustiti vlasti da diskriminiše nekog od nas) u ovoj borbi. Gotovo nikad ne postoji otvoreno prepoznavanje LGBT+ osoba kao sistemski isključenih i opresovanih, odnosno zalaganje za politike ili podrška za pokrete koji bi to stanje promenili – dok sa druge strane neretko postoji manje ili više otvoreno koketiranje sa desnicom, koja aktivno radi na uništenju naših prava i naših života. Rudari_ke kod nas nikad do sada nisu došli na Prajd.
Nije jasno, onda, koji je to veliki gest naše solidarnosti koji čekamo, šta je ono što “fali” da bi se ova slagalica sklopila. Solidarnost, naravno, treba da nastavi da postoji i da se širi, iz proste činjenice da je to ispravna stvar; povezivanje i integrisanje sa drugim pokretima treba da bude na višem nivou (što, takođe, jednim delom zavisi i od omasovljavanja i demokratizacije samog našeg pokreta kao takvog); ali kako stvari stoje, ipak mislim da nije fer isticati nesolidarnost kao glavni problem LGBT+ pokreta u Srbiji.
Ovo nas dovodi do treće stavke na našoj listi implikacija – (neizrečenoj) ideji da su LGBT+ osobe na neki način odvojene od “radničke klase” ili od “običnog naroda”; pozivi na solidarnost neretko potiču iz ove prećutne pretpostavke. Prava za koja se bori, na primer, beogradski Prajd, kakva su Zakon o istopolnom partnerstvu, Zakon o rodnom identitetu, pravo na zaštitu od nasilja ili prepoznavanje LGBT+ osoba u lokalnim akcionim planovima, to je sve pomalo… buržoaski. Za razliku od radničkih štrajkova, lokalnih ekoloških borbi ili borbe za pravo na stanovanje, ta sva pitanja deluju nebitno – ili makar nemaju podjednaku hitnost.
Mislim da je ovo najveći greh ovakvih narativa. Svaki put kad smo videli neku navodno levu alternativu mainstream LGBT+ pokretu, ona je zagovarala više solidarnosti sa radničkom klasom ili sa drugim progresivnim borbama; neke, kao što je i grupa koja je kod nas preuzela skraćenicu čuvenih gejeva i lezbejki koji su podržali rudare_ke u Velikoj Britaniji, su se čak borile protiv prava određenih delova zajednice. Štaviše, mnoge od ovih “levih” kritika (svesno ili ne) odbacuju suštinski najugroženije delove zajednice – transrodne osobe, rodno nekonformirajuće osobe, drag kraljice, ljude koji su vrlo vidljivo gej – u korist nekog normaliteta i privoljavanja “običnom narodu”.
Ovakav pristup je potpuno suprotan onome što leva krila LGBT+ pokreta obično imaju da ponude. Ako se već pozivamo na tradiciju i na istoriju naših pokreta, radikalne leve kvir grupe su uvek bile militantno anti-asimilacionističke, smatrajući ne samo da strejt društvo mora da proguta kvir ljude ovakve kakvi smo, sa svim čudacima, otpadnicama i tranvestitima, već je strejt društvo ono koje treba da se uklopi u naše norme – norme odbacivanja svih normi, svih opresija i rodnih binarnosti. Front za gej oslobođenje, kako su se zvale grupe koje su nastale u SAD-u i Velikoj Britaniji iz Stonewallske pobune, jeste bio solidaran sa drugim borbama i mnogi_e od njihovog članstva su bile učesnice_i antiratnih, studentskih, feminističkih, antirasističkih i drugih progresivnih borbi 60-tih – i bio je sa njima u mnogome povezan. Međutim, Front je od samog početka zalagao radikalne politike u domenu izmene međuljudskih odnosa, ukidanja roda, te radio na tome da LGBT+ osobe koje su bile deo radničke klase ili živele na ulici, imaju adekvatno zadovoljene životne potrebe.
Grupa S.T.A.R. (Street Transvestite Action Revolutionaries) koja je nastala iz Fronta za gej oslobođenje je bila usmerena ka skućavanju mladih trans osoba koje su živele na ulici i podršku istima da ne moraju da se bave prostitucijom. Druge, kasnije radikalne kvir grupe, poput ACT UP ili Queer Nation su na slične način bile beskompromisne u svom otvorenom napadu na društvo koje ubija, uništava i razara ne samo kvir osobe, već i sve ljude kroz strukture roda i patrijarhalne porodice. Sve ove grupe su takođe deo naše tradicije, podjednako kao i LGSM iz Velike Britanije – ali iz nekog razloga nisu ono na šta se pozivamo u našim aktivističkim borbama.
Ja mislim da je to greška. Po meni, levičarska kvir politika podrazumeva ne samo solidarisanje sa borbama drugih zajednica, već i prepoznavanje činjenice da smo mi sami_e socijalno ugrožena grupa; da su kvir osobe u ogromnoj većini pripadnici_e radničke klase; da smo disproporcionalno pogođene socijalnim problemima kakvi su beskućništvo, diskriminacija na radnom mestu, ranije napuštanje obrazovanja u odnosu na naše strejt sugrađane_ke; da nasilje ovog društva, ne samo prema kvir ljudima, nego i inherentno nasilje orodnjavanja i patrijarhata koje je posebno izraženo prema nama, predstavlja ogroman i suštinski problem kojem se moramo suprotstaviti. I kada govorimo o pitanjima poput rasizma ili mizoginije ili ekploatacije rada, ne treba da pristupamo ovim problemima kao da niko od nas nije Rom_kinja, ili žena, ili radnica_k, već treba da ih sagledavamo upravo kroz intersekcionalnu prizmu.Leva kvir politika nije zalaganje za veće ućutkivanje i ulagivanje većinskoj populaciji; leva kvir politika je prepoznavanje kvir oslobođenja kao oslobođenja za one “najčudnije” među nama: za trans ljude, za nebinarne, za aromantične demipanseksualne rodnokvir klince čije identitete niko ne (želi da) razume, za dreg kraljice i kraljeve, za kvir beskućnike_ce, za nemonogamne, nekonvencionanle, sve one neuklopljive. I da oko toga budemo beskompromisni. Podrška za druge progresivne borbe u društvu uvek, solidarnost i povezivanje sa drugim aktivističkim grupama i pokretima naravno, ali nikada po cenu cenzurisanja i žrtvovanja onih među nama kojima su resursi našeg pokreta najpotrebniji.