…a plastične puške za dečake: Zašto kvir znači biti protiv svake vojske

„Moje telo [...] za jednu lekarsku vojnu komisiju, „unakarađeno“ je mojom (homo)seksualnošću. A zapravo sam ja sam oduvek sanjao tu „nakaradu“: još u najranijem detinjstvu, naime, odlučio sam da želim, da me od plastičnih pušaka i pištolja mnogo više zanimaju igre sa lutkama, maketama kuća, planovima gradova, da me mnogo više dakle zanimaju „ženske igre“, pa i dečaci. Kada se počela razvijati moja prva „intelektualna samosvest“ – eto, ja sam „postao žena“, tj. devojčica. Prihvatio sam „žensku društvenu ulogu“, ono što danas – politički mnogo svesniji! – nazivam ženskom, tj. feminističkom ideologijom. Ne samo da mi se gadila gomila, gomila znojavih vojnika u spavaonicama, militaristička paradna čistoća plašila me. Estetika, muška estetika vojničkih nalaštenih čizama, već u detinjstvu kod mene je izazivala strah. A tek tenkovi, prvomajska parada ispred Savezne Skupštine u Beogradu, pa sletovi i mladi – verovatno desetogodišnji – saobraćajni policajci, ili slično uniformisani dečaci. (I uvek sam bežao sa časova „odbrane i zaštite“.)

Tada sam ja, dakle, odlučio da ne želim da idem u vojsku.

Svaka prava feministička, kao i gay, ideologija, naravno, i pacifistički i antimilitaristički je opredeljena.“

- „Lavirintski rečnik“, Dejan Nebrigić

1994. godine, vlada Bill Clintona u Sjedinjenim Državama je proglasila tzv. politiku „Don‘t Ask, Don‘t Tell“ (Ne pitaj, ne govori). Ova politika otvorenog ćutanja se u stvari odnosila na jedan dugogodišnji nerešeni problem u (američkoj) vojsci – problem homoseksualnosti. Kao i u svim homosocijalnim sredinama kroz istoriju, od manastira do muških/ženskih internata, i vojska je bila plodno tlo za razvoj široko rasprostranjenog homoseksulalnog ponašanja. Ovome nije pomoglo mnogo ni kada su žene krenule da budu primane u vojsku – u početku su one često odvojene u zasebne jedinice što je opet održavalo homosocijalnost i kod muških i kod ženskih vojnika; ali je i načelno „kršenje“ ženske rodne uloge koja bi trebala da ostaje kod kuće dok muškarac odlazi u rat, i danas neretko izrazito „kvir“ pozicija, te je privlačila upravo one žene koje su već iskakale iz cisheteronormativnosti.

Istovremeno, sa druge strane, vojska predstavlja daleko najreakcionarniji element društva. Ona postoji da bi ubijala nacionalne „neprijatelje“ – te je njena funkcija manje-više uvek bila (i danas ostala) da, u vanrednim stanjima, ubija etnički drugačije stanovništvo, bilo unutar granica države ili sa druge strane granice, kao i da po potrebi ubija političke disidente u krvavim građanskim ratovima. Fašizam i vojska su oduvek bili intimno povezani. Fašizam, ako je išta, je pre svega ideologija vojske i etnonacionalizma dovedena do ekstrema.

Naravno, kroz sve to je prožet i neminovni element patrijarhata – ne samo da je muškarcima predodređeno da idu u smrt i da smrt seju, nego se i nasilje proizvedeno u vojnim klaonicama neretko usmerava u patrijarhalnom smeru – partnersko/porodično nasilje i femicidi su disproporcionalno prisutni kod (bivših) pripadnika bezbednosnih snaga, silovanje kao ratno oružje (i žena i muškaraca sa „neprijateljske“ strame) dokumentovano je u gotovo svim modernim ratovima; a patrijarhalno nasilje u obliku silovanja, homofobije i mizoginije je gotovo kao pravilo usmereno i prema drugim „kolegama“ vojnicima tokom obuke i služenja.

Stoga nije čudo što je američka vlada (kao i mnoge druge) htela da pronađe „rodno devijantne“ elemente i isključi ih iz svoje vojske – kvir egzistencija je uvek bila među pojavama koje konzervativni poredak prepoznaje kao jednu od glavnih pretnji po svoj dalji opstanak. Prisustvo ove rodne devijacije u vojsci, u samom srcu reakcionarne zveri, u zamku koji treba da čuva čitav konzervativni poredak, je samim time bilo potpuno neprihvatljivo. Ipak, gej ljudi su nastavljali da idu u vojsku, iz mnogih razloga. Već pomenuto rodno nekonformiranje (kod žena), pokušaj „lečenja“ rodnog nekonformiranja (kod muškaraca), način bega od homofobične porodice, način za zaradu novca i preživljavanje, prilika za kruzing, pa na kraju krajeva i osećaj iskrenog patriotizma i želje za ubijanjem Drugog (nisu ni gej ljudi sveci) – sve to je nastavilo da puni američku vojsku (kao i sve druge vojske na planeti) gej ljudima. Mnogi od njih su tražili da budu uključeni u vojsku kao punopravni građani_ke i smatrali su njihovo isključivanje diskriminacijom. Mnoge LGBT+ organizacije su se sa njima složile (jer, načelno gledano, svakako je u pitanju bila potpuno otvorena i nedvosmislena diskriminacija) i godinama su radile na tome da njihova prava budu prepoznata.

Način na koji je „Don‘t Ask, Don‘t Tell“ trebalo da „reši“ ovo pitanje je tako što je uveo zavet ćutanja za sve. Dokle god ne govoriš drugima u vojsci da si gej, niko te ništa neće pitati, niko neće istraživati da li jesi ili nisi – i možeš onda bez ikakvih daljih problema da služiš. Neki gej aktivisti_kinje i vojnici su ovo slavili kao pobedu, jer je značilo kraj prismotri i istragama od strane nadređenih; ipak, „pobeda“ je bila samo parcijalna – ukoliko bi osoba rekla nekom da je gej, to je i dalje bio dovoljan razlog da dođe do njenog isključenja iz vojske.

Ovo se nastavilo sve dok, ponovo usled napora gej aktivista_kinja i vojnika, nova progresivna vlada Predsednika Obame nije ukinula ovu odredbu 2011. godine, omogućavajući gej ljudima da otvoreno služe u vojsci. „Debata“ se ipak nastavlja, međutim, jer je ekstremno desna vlada Predsednika Trumpa 2017. godine zabranila trans* osobama (novim glavnim metama desnice za borbu protiv „rodno devijantnog ponašanja“) da služe u vojsci – što je onda potom vlast njegovog naslednika, liberalnog Predsednika Bidena ukinula ovu odredbu. I tako u krug, i u krug dijalektike američke politike ovo ide.

Naravno, koliko god diskriminacija prema LGBT+ osobama bila loša u bilo kom segmentu društva (pogotovo jer potom služi kao zakonski presedan koji se dalje može širiti), u ovoj čitavoj priči o uključivanju kvir ljudi u vojsku se izgubila suština onoga o čemu uopšte pričamo – o inkluziji u instituciju čiji je suštinski cilj smrt drugih ljudskih bića.

1994. godina

1994. godine, iste godine kada američka vlada debatuje oko toga da li će gej ljudi moći da služe u vojsci ili ne, u Bosni i Hercegovini je ubijeno preko 10.000 ljudi kao posledica tadašnjeg rata. U tom trenutku već treću godinu je stanovništvo BiH bilo suočeno sa konstantnom pretnjom ubistva – bilo kao „kolateralna šteta“ u raketnim napadima, kao vojnici u jednoj od gomila frakcija koje su se okupile po različitim linijama etničke i/ili političke pripadnosti, odnosno lojalnosti određenoj ličnosti (od kojih su mnogi bili dobrovoljci, ali su mnogi bili i nasilno mobilisani u Srbiji, Hrvatskoj ili samoj Bosni te poslati u jednu od ovih frakcija da ubijaju i da ginu protiv svoje volje), ili kao žrtve u masakrima civila po čisto etničkoj liniji – sa otvoreno i sistematski genocidalnim ciljem.

Ovo je pogotovo bio slučaj sa Vojskom Republike Srpske i njoj pripojenim fašističkim paravojskama – koja je direktno crpela svoju politiku iz Beograda, čiji cilj je bio potpuno uništenje svih drugih naroda u BiH i pripajanje ove teritorije nekakvoj „Velikoj Srbiji“. Međutim, iako najsistematičnija u svojim zločinima, te najbolje opremljena, genocidalna politika nije bila isključivi domen VRS. Niti jedna od frakcija u ovom ratu nije sprovodila genocidalne činove, masakrirajući civile i vojne zarobljenike_ce samo na osnovu njihove etničke pripadnosti. Priča o „dobroj vojsci“ koja se brani od stranih napadača je, generalno govoreći mit. Čak i vojske koje se brane – a Armija Bosne i Hercegovine (a u određenoj meri i Hrvatsko vijeće obrane) se suštinski jesu branile od agresije od spolja i od potencijalnog istrebljenja – fašizam inherentan vojsci kao instituciji ih svakako nije zaobišao. „Svaka je vojska nacistička“ kako je to rekao gorepomenuti Dejan Nebrigić.

Smatram da je važno da ne ostanemo na apstrakcijama, doduše, i na nacionalnim prepucavanjima, čija je žrtva bila veća, koja „strana“ je izgubila više ljudi, koja „strana“ je imala „legitimne“ vojne ciljeve – već da skrenemo pažnju na ono što je suštinska priroda vojske – i to svake vojske – u trenutku 1994. godine.

- Krajem oktobra i početkom novembra 1994. godine, snage Armije BiH su granatirale grad Doboj, ubivši u procesu preko 100 srpskih civila, sa jasnim znanjem (a verovatno i ciljem) da gađaju civilne objekte. Iako je ovo dokumentovano kao ratni zločin, za njega nikad niko nije pronađen kao „krivac“.

- U januaru 1994. godine, Vojska Republike Srpske je preimenovala grad Foču u „Srbinje“ – nakon što je prethodne dve godine provela sistematski ubijajući bošnjačke civile u ovom gradu; neki su ubijeni u svojim domovima, dok su neki završili u koncentracionim logorima u kojima su kasnije ubijeni; istovremeno su mnoge bošnjačke žene sistematski bile silovane u za to posebno namenjenim logorima ovom periodu u Foči. Sveukupno je ubijeno preko 2700 civila, ogromnom većinom Bošnjaka_inja. Ime grada je vraćeno nazad u Foča tek 2004. godine, nakon odluke Ustavnog suda u BiH.

- 24. januara 1994. godine, Hrvatsko vijeće obrane je, tokom napada na selo Here, izvršilo masakr nad 36 bošnjačkih civila. Ovo je usledilo nakon više godina HVO okupacije grada Prozora, tokom kojeg je mučeno, zatvarano i ubijano na stotine bošnjačkih civila u ovom gradu i njegovoj neposrednoj okolini. Procenjuje se da je 254 civila ubijeno u Prozoru od početka okupacije 1992. godine.

- 1993. godine je ARBiH okupirala opštinu Bugojno, gde je uspostavila logor za hrvatske ratne zatvorenike. Tokom ove i naredne (1994.) godine, procenjuje se da je preko 15.000 Hrvata_ica bilo proterano sa ovog područja, dok je preko 300 ubijeno (delom ratnih zarobljenika, delom civila).

- U februaru 1994. godine, snage VRS su gađale pijacu Markale u opsednutom Sarajevu, sa svesnom namerom ubijanja civilnog stanovništva ovog grada. 68 osoba je ubijeno. Ovo je bio deo šire, višegodišnje, opsade ovog grada, čije stanovništvo (primarno bošnjačko i hrvatsko, ali u velikoj meri i srpsko) je bilo podležno konstantnim napadima, granatiranjima i ubistvima od strane snaga Vojske Republike Srpske. Do kraja rata je tokom opsade ubijeno preko 5400 civila. Kao odmazda sa opsadu, 1992. godine, snage Mušana Topalovića su 1992. godine ubile oko 200 sarajevskih srpskih civila i bacili njihova tela u jamu u Kazanima.

Sveukupno, tokom čitavog rata u Bosni je ubijeno preko 100.000 ljudi (vojnika i civila). Samo civila je ubijeno preko 40.000. Da ne bismo dali lažnu sliku podjednake odgovornosti „svih strana“ (iako, kao što se vidi gore, masakre na etničkoj osnovi su činile „sve“ strane i teško možemo govoriti o nekim „dobrim momcima“ u ratu, sem možda vrlo uslovno), od tih 40.000 civila je preko 31.000 bilo bošnjačke nacionalnosti. Veliku većinu ovih civila su ubili pripadnici Vojske Republike Srpske i drugih „pro-srpskih“ fašističkih paravojski u masakrima, koncentracionim logorima, granatiranjima civilnih područja i sl. Lično verujem da je važno da se konfrontiramo sa ovim podacima, da imamo sliku toga šta rat zaista podrazumeva. Rat u BiH daleko od toga da je bio izuzetak – ove obrasce smo mogli videti u Ratu u Iraku, Ratu u Vijetnamu, u trenutnoj Invaziji Rusije na Ukrajinu, genocidu Izraela u Gazi, a da ne govorimo o svemu što se događalo tokom Prvog i Drugog svetskog rata.

Ipak, takođe je važno istaći da su u ovom periodu mnogi hrabri ljudi u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj (a, koliko su okolnosti dopuštale, i u Bosni) birali da u ovome ne učestvuju. Pored velikog broja dezertera, postojali su i antiratni aktivisti_kinje, koji su se izlagali opasnosti od nasilne državne i društvene represije, koji su aktivno i čvrsto zahtevali kraj ratu, te nastojali da blokiraju funkcionisanje ratne mašinarije. Oni su odbacivali logiku smrti koju je nametala vojska u aktivnom ratnom stanju, u društvima zahvaćenim nacionalističkom mržnjom. Dok je danas, u tzv. posleratnom kontekstu naših država, kao i u hiljadama kilometrima udaljenim, ratom nepogođenim, Sjedinjenim Državama, moguće raspravljati o tome da li za LGBT+ osobe treba da ima ili nema mesta u vojsci, u Jugoslaviji je 1994. godine odgovor na to pitanje bio jasan. Biti deo vojske je značilo biti ubica, značilo je sprovoditi genocidalne etnonacionalističke politike – i u tome ogroman broj nas nije želelo da učestvuje.

Kvir pokret i antiratni pokret

Kvir grupe su 90-tih istovremeno sve bile i antiratne grupe; a, kao što se vidi iz citata sa početka ovog teksta, biti kvir je bilo dovoljno da te vojska, koja je očajnički i masovno mobilisala svakog koga je stigla, smatra nepodobnim za službu. Ovde debata poput one oko „Don‘t Ask Don‘t Tell“ nismo imali – one će se otvoriti tek mnogo kasnije, kada je 2014. godine majorka srpske vojske penzionisana zbog toga što se autovala kao trans žena. Tada smo bili dovoljno daleko od smrti koju vojska označava, koju označava rat, da bismo mogli da govorimo o diskriminaciji na apstraktan način – isto kao što su to Amerikanci činili 20 godina ranije.

U trenutku kada ljudi poput Dejana Nebrigića, Lepe Mlađenović i mnogih drugih ličnosti ranog gej aktivizma u Srbiji odbijaju vojsku (koja istovremeno i sama odbija gej ljude), ovaj izbor je bio jasan. Nije bilo pitanja borbe da se učestvuje u instituciji koja je jasno značila smrt – smrt koja se mogla videti i čuti svuda oko njih, na televiziji, u novinama, na radiju, na ulicama, kroz razgovore sa prijateljima iz Bosne ili Hrvatske. Realnost vojske je činjenje najvećeg zla kakvo može ljudska društva mogu načiniti. Ne postoje veći zločini od genocida, od ubistva, od nuklearne bombe. Ljudi koji se bore za slobodu za sve, za jednakost i ravnopravnost, kakvi su kvir aktivisti_kinje, nikada ne mogu učestvovati u ovakvoj instituciji.

Kvir pokret u Americi je to i sam nekada znao. On, kao i u Srbiji, nastaje iz antiratnog pokreta – u ovom slučaju 60-tih godina, kada su se mnogi hrabri ljudi borili protiv američkog rata u Vijetnamu. Tada su svi progresivni pokreti za slobodu kod kuće – pokret za građanska prava i oslobođenje Crnaca_kinja, feministički pokret, studentski pokret, pa samim time i novonastajući gej pokret – svi apsolutno osuđivali smrt i ropstvo koje je njihova vlast činila sa druge strane okeana.

Danas, u trenutku kada se svet opet naoružava; kada mnoge države (pa i naša) ponovo uvode vojni rok; kada Rusija masovno ubija ljude u Ukrajini, dok istovremeno osuđuje otvoreno kvir osobe na po 10 ili 15 godina zatvora samo zato što su kvir; kada ekstremno-desničarska vlast u Izraelu želi sebe da predstavi kao „LGBT-friendly“ da bi sakrila genocid i masovna ubistva koja sprovodi; kada ekstremističko-budistička vojna hunta u Mijanmaru vodi jedan od najkrvavijih građanskih ratova na svetu protiv sopstvenog demokratski i progresivno-orijentisanog stanovništva; i u trenutku kada se mnogi mladi ljudi u Srbiji (pa i mnogi koji sebe smatraju aktivistima_kinjama) ponose srpskom vojskom i ratovima koje je ona vodila, važno je da se setimo kako je kvir pokret počeo – kod nas i u svetu. Važno je ne zaboraviti da ono za šta se borimo, nije svet u kome LGBT+ osobe učestvuju u svim institucijama savremenog, represivnog i nasilnog društva – već se borimo za svet bez mržnje, bez nasilja i bez isključivanja bilo koga.

Takvo društvo ne može da postoji dokle god postoje vojske.

Odricanje od odgovornosti: Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu predstavljaju isključivo stavove autora_ke i ne odražavaju nužno stavove, mišljenja ili politike organizacije Kolektiv Talas TIRV. Za sadržaj teksta i iznete tvrdnje isključivu odgovornost snosi autor_ka.