Borba

Od svoje jedanaeste godine se borim. Borim se sa crnim mislima i generalno sa mentalnim zdravljem. Tada sam shvatio da nešto kod mene nije u redu. Da nešto kod mene ne klikće kako treba. 

Počeo sam da tonem tad. Pao sam u depresiju, krenuo da se samopovređujem, izgubio prijatelje. Godinama je postajalo samo gore. Evo sad sa 18 godina, i dalje se borim. Ali konačno sam shvatio zašto.

Već dve godine imam krize rodnog identiteta. Bilo je dosta premišljanja, cis žena, trans muškarac, nebinarna osoba i tako u krug. Shvatio sam da sam samo pokušavao da potisnem pravog sebe iz straha. Ja sam muškarac. Uvek sam to i bio. Znam to od malih nogu samo nisam hteo da prihvatim sebe.

Nisam stava da to mora da znači nešto, ali su me uvek privlačile muške igračke i igre kad sam bio mali. Fudbal, košarka, autići... Obožavao sam da gledam fudbal sa tatom. Uvek mi je govorio da sam dečak, da bih bio kapiten lokalnog tima. 

Kako sam odrastao samo sam više znakova davao. U sedmom razredu sam se ošišao na kratko i krenuo da se identifikujem kao lezbejka. Taj masc lesbian momenat je trajao nekoliko godina. Oblačio sam se kao klasičan muškarac, i ponašao se kao jedan. Drugarice su mi uvek govorile da me vide više kao druga nego drugaricu. Devojke su me gledale kao dečka. Za sve to vreme ja nisam shvatao šta se dešava. Takođe sam se mučio, mentalno. Depresija i anksioznost su me proganjale. Nije mi bilo dobro, godinama. 

Onda sam upoznao par trans ljudi i sve se promenilo. Pričali su mi o svom putu i prihvatanju, i ja sam se u svemu pronalazio. Trebalo mi je skoro dve godine da prihvatim to da sam trans muškarac. 

Sad kada sam konačno prihvatio to kod sebe, osećam se kao da mi je kamen pao sa srca. Osećam se kao da konačno mogu da dišem. Osećam se kao da ima nade.

Želim da istaknem da ne bih uspeo ovo bez ogromne podrške moje terapeutkinje, moje doktorke i organizacija poput Talasa. Toliko ljudi sam upoznao i toliko razgovora sam vodio da sam video nadu. Video sam budućnost u kojoj mogu da budem srećan. Priča i konverzacija su mi jako pomogli, da čujem iskustva drugih ljudi.

Takođe želim da se zahvalim mojoj devojci. Ona je uz mene tokom celog ovog procesa i nikada me nije osuđivala. Podrška mi je od samog početka. Za to ću joj biti dužan do kraja života.

Ovu kratku ispovest želim da zaključim sa sledećim: ne dugujete nikome ništa. Vaše je pravo da budete srećni. Borite se za sebe i svoju sreću. 

Ako ste došli do kraja, a i ako niste, iskreno vam želim sve najbolje. Uživajte u životu.

Odricanje od odgovornosti:

Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu predstavljaju isključivo stavove autora_ke i ne odražavaju nužno stavove, mišljenja ili politike organizacije Kolektiv Talas TIRV. Za sadržaj teksta i iznete tvrdnje isključivu odgovornost snosi autor_ka.