Beleške o kviru i svetom

Isus im odgovori: Kada od dva napravite jedan i kada učinite da unutrašnje bude kao spoljašnje, a spoljašnje kao unutrašnje, i gore kao dole, i kada muško i žensko spojite u jedno, tako da muško ne bude muško, a žensko (ne) bude žensko, kada stvorite oči umesto oka, i ruku umesto ruke, i stopalo umesto stopala, (i) lik umesto lika, tada ćete ući [u Carstvo Božije].

• Jevanđelje po Tomi (1)

Religijske strukture su često suprotstavljene kvir oslobođenju. Mada je to situacija koja se već dugo menja u mnogim delovima sveta, pa brojne verske grupe, od luteranskih crkvi u Nemačkoj, preko reformatorskog judaizma u Severnoj Americi, pa do progresivnih imama u Južnoafričkoj republici, danas aktivno podržavaju LGBT+ prava, one najučvršćenije i najtradicionalnije strukture, kakve su katolička ili pravoslavna crkva, šiitska hijerarhija ajatola u Iranu, ultraortodoksni judaizam kakav dominira verskim pitanjima u Izraelu, ili ekstremističko budistička vojna hunta u Mijanmaru – ostaju i dalje na prvim linijama fronta u odbrani patrijarhalnih struktura roda i seksualnosti.

Stoga je smisleno da će mnoge osobe koje imaju simpatije prema kvir ljudima biti osobe koje takođe odbacuju autoritet ovih institucija – ateisti_kinje, agnostici_čarke ili prosto sekularni humanisti_kinje kojima pitanja religije nisu važna, ali vrednosti slobode i čovečnosti jesu. Mnoge od nas su takođe imale izrazito negativna (ponekad i traumatska) iskustva sa religijom, gde su nam roditelji, vršnajci, sveštenici, novinari_ke i drugi čitav život govorili da je ono što radimo protivprirodno, grešno i da treba da gušimo ovaj deo sebe ukoliko želimo da budemo prihvaćeni u društvu (i eventualno da ne odemo u pakao).

Zbog čega onda da govorimo o pitanju kvir ljudi u okviru religije ili duhovnosti, kada je mnogima od nas jasno rečeno da nismo dobrodošli? Zašto ne bismo samo otišli u ateiste i zagovarali da drugi učine isto?

Naravno, ovo je sasvim legitiman put kojim mnogi od nas odluče da idu. Međutim, to nije moj put, a nije ni put brojnih drugih kvir ljudi. Uprkos homofobiji i transfobiji, kvir osobe neretko i dalje osećaju povezanost sa nekom vrstom religioznosti ili duhovnosti – bilo da su to vere u kojima su odgajane, ili (uslovno rečeno) alternativne forme duhovnosti, kakve su paganstvo, veštičarenje, magija ili “istočne” tradicije poput budizma, hinduizma ili daoizma. Stoga možda nije na odmet da ipak dublje razmotrimo ovo pitanje. 

Desnica je istorijski uglavnom bila isprepletena sa tradicionalnim religijskim strukturama, te su grupe poput katoličke crkve ili evangelističkog pokreta u Americi predvodile kampanje protiv LGBT+ osoba kroz istoriju – ali ovo se poslednjih godina donekle izmenilo. Pokret “Nju ateizma” nam je doneo sintezu antifeminizma, transfobije i islamofobije sa ateizmom i sekularnom borbom protiv religije. Danas se desnica sve češće koristi argumentima iz sekularizma i naučne racionalnosti u svojoj borbi protiv marginalizovanih grupa – pogotovo kada govorimo o migrantima_kinjama iz muslimanskih zemalja, koji se konstruišu kao nekakvo ultrareligiozno, varvarsko “Drugo”. Ovo sve dok istovremeno isti ti sekularni desničari razvijaju saradnju sa ekstremističkim strujama dominantnih religija u svojim zemljama, bilo da je u pitanju vladajuća koalicija Netanyahuovog režima u Izraelu sa ultraortodoksnim partijama ili saradnja “radikalnih ateista” sa pro-life antivakserima iz evanđelističkih krila Republikanske partije u SAD. 

LGBT+ prava, kultura i kolonizacija

“Čudna je zemlja ovo”, jedan belac je pisao o Krou narodu na ovom kontinentu 1850. godine, “gde muškarci oblače nošnju i obavljaju poslove žena, dok se žene pretvaraju u muškarce i imaju odnose sa sopstvenim polom.” 

• “Transgender Liberation: A movement whose time has come”, Leslie Feinberg

Mada ovakvi spojevi na radikalnoj desnici deluju čudno, oni ipak nisu u potpunosti bez presedana. Evropski kolonijalizam je sebe pravdao “civilizovanjem divljaka” u ime prosvetiteljskih vrednosti podjednako često koliko i širenjem hrišćanske vere po svetu. Indijke su bile konstruisane kao žrtve konzervativnog-patrijarhalnog hinduizma, te ih je trebalo osloboditi od tog jarma kroz kolonizaciju, kontrolu i “prosvetljenje”. Slični narativi su postojali u vezi sa muslimanima_kama, pripadnicima_ama domorodačkih vera u Americi i u Africi i mnogim, mnogim drugim verskim tradicijama širom sveta.

Istovremeno, ovakva borba protiv “religijskog sujeverja i podjarmljivanja” je neretko bila praćena skandalizovanjem evropskih kolonizatora slučajevima u kojima su nailazili na veću toleraciju prema homoseksualnosti ili na veće rodne slobode u odnosu na ono što je postojalo u Evropi. Memoari Evropljana iz 18. i 19. veka su prepuni užasavanja nad rasprostranjenosti i relativnoj otvorenosti homoseksualnosti u Osmanskom carstvu, na primer – iste one “muslimanske civilizacije” koja se danas konstruiše kao nepopravljivo homofobična, isto u korist dominacije nad njom. 

Evropska kolonizacija je neretko dovodila i do potiskivanja tradicionalnih kulturnih praksi koje su postojale izvan sistema rodne binarnosti u obliku različitih “trećih rodova” – osoba koje su okupirale specifične, neretko izričito religijske pozicije u ovim društvima. Kolonizatori su potiskivali ove prakse u korist navodne naučne “činjenice” postojanja dva pola – podjednako koliko i u ime navodnog hrišćanskog seksualnog morala. Posledice ovih kolonijalnih politika se i dan danas mogu osetiti: mnoge zemlje koje su bile kolonizovane od strane Velike Britanije i dalje zadržavaju represivne zakone protiv homoseksualnosti i transrodnih praksi iz kolonijalnog perioda. Sa druge strane, zemlje koje su bile kolonizovane od strane Francuske, koja nakon Francuske revolucije nije imala zakone protiv homoseksualnosti, danas većinski ne poseduju takve zakone (mada to, naravno, ne znači da francuska kolonizacija nije ostavila druge posledice po poimanje roda i seksualnosti u ovim zemljama).

Kolonijalni narativi su uvek bili instrumentalizujući, zauzimajući one pozicije naspram religije, tradicije i slobode, koje će im omogućiti da opravdaju svoju vlast i nadmoć, pre nego što imaju stvarnu konzistentnost u zalaganju za nekakav “sekularni humanizam”.

Ipak, kada govorimo o odnosu LGBT+ osoba prema religiji, mi uglavnom govorimo o nešto drugačijim dinamikama moći. Jedno su manjinske religije ili religije kolonizovanih naroda – a drugo sasvim religije koje su dominantne u našim društvima, koje koriste svoju strukturnu moć da bi nas sistematski isključivale, podjednako kao što isključuju/su istorijski isključivale manjinske religije i kolonizovane narode. Uostalom, mada su rasizam i homofobija/transfobija ponekad bili isprepleteni sa idejama sekularnog prosvetiteljstva, sam LGBT+ pokret je oduvek bio sekularan, bez isprepletenosti sa religijom i verskim idejama. Zar ne?

Kvir pokret i religije: istorijski preseci

Mi [gej ljudi] smo bili odvojen narod, plutajući zajedno u paralelnom iskustvu, ne uvek svesni_e jedni_e drugih […] tu i tamo kao otpadnici_e, tu i tamo kao duhovni ljudi koji su misteriozno preživeli blizak kontakt sa nasilnim prirodnim silama, u službi Velikoj Majci – delajući kao poslanici_e i posrednici_e, šamani_ke oba roda, sveštenice i sveštenici, ikonopisci i proroci_čice […]

• “A Seperate People whose Time has come”, Harry Hay

Naravno, postoji određena povezanost ateizma, sekularnog humanizma i prosvetiteljskih ideja sa istorijom LGBT+ pokreta. Jedan od najranijih modernih izvora podrške za LGBT+ prava je poticao upravo od (izrazito prosvetiteljskog) naučnog i medicinskog rada, odnosno aktivizma osoba poput Magnusa Hirschfelda i njegovog Instituta za seksualnu nauku, kao i različitih (većinom ateističkih) socijalističkih i anarhističkih pokreta. Ipak, istorija LGBT+ pokreta se ne može na jednostavan način svesti samo na ove struje.

Mnogi će se složiti da LGBT+ pokret današnjice, iz kojeg su nastale stvari poput Prajda, dugine zastave i modernog globalnog pokreta za oslobođenje kakvim ga poznajemo, nastaje pre svega iz pobune u Stonewallu – pobune koja je bila prepuna naboja 60-tih godina u Americi. Oni koji su učestvovali u organizovanju pobune, kao i organizacije koje su iz nje nastale, su takođe bili deo antiratnog pokreta, pokreta za građanska prava Crnaca_kinja, studentskog aktivizma, te onoga što se generalno naziva Novom levicom ovog perioda. Nova levica je, pored svojih političkih uticaja, bila dubinski prožeta duhovnošću – od “istočnih” religija poput budizma, hinduizma ili daoizma koje su se u tom periodu širile među američkom omladinom, pa sve do crnačkih crkvi i crnačkih neo-islamskih pokreta koji su davali važan doprinos organizovanju protiv rasizma i siromaštva u ovom periodu. Daleko od toga da su ova religijska strujanja doprinosila tradicionalizmu kod mladih, ona su u mnogočemu takođe bila prožeta propitivanjem tradicionalnih rodnih uloga i seksualnog morala. “Tradiconalnije” forme religije, poput hrišćanskih crkava ili jevrejskih singagoa, nisu uvek bile deo avangarde u ovom domenu, ali jesu, kroz svoje misije među siromašnima i okupljanje zajednica, neretko bile važna mesta za organizovanje kvir ljudi.

Glide Memorial crkva u San Francisku je, na primer, bila mesto okupljanja za gej omladinu sredinom 60-tih, kada je u njoj formirana i kvir grupa Vanguard, čiji članovi_ice će kasnije učestvovati u pobuni kod Comptona – jedne od najvažnijih pobuna transfeminih osoba protiv policije u Americi pre Stonewalla. Isto tako, mnogi od ranih aktivista_kinja u kvir pokretu, poput sveštenika Troy Perrya i Bob Humphriesa, koji su obojica bili među organizatorima prve Prajd povorke u Los Anđelesu, su nastojali da povežu svoju veru sa gej oslobođenjem. Tokom narednih godina će se formirati i eksplicitno podržavajuće denominacije, poput Crkve Metropolitan zajednice ili jevrejske Kongregacije Beit Simchat Torah. Paralelno sa time će teći proces zagovaranja za prihvatanje i u više “mainstream” denominacijama, te će neke od tradicionalno “progresivnijih” denominacija, poput kvekera ili reformatorskog judaizma vrlo rano usvojiti politike koje su afirmišuće prema kvir osobama.

Sa druge strane, “netradicionalne” religijske forme će nastaviti da imaju velik uticaj na kvir pokret. Feminizam drugog talasa je tokom 70-tih i 80-tih razvijao forme duhovnosti koje su nastojale da prevaziđu dominantne patrijarhalne oblike religije i pomere fokus na Božansko Ženstveno. Od kritika teološkinje Mary Daly (1) prema koncepciji Boga kao (patrijarhalnog) “Oca”, preko feminističkih rekonceptualizacija vikanskog neopaganstva kod Starhawk ili Zsuzsanne Budapest (2),  do ekofeminističkog prigrljavanja Boginje kao Geje/Majke Prirode, ovaj period je bio prepun uspona novih oblika duhovnosti koji su animirali pokret za žensko oslobođenje. 

Kvir pokret nije prošao bez uticaja ovih struja. Pored toga što su mnoge lezbejke učestvovale u pokretima koji su obožavali Boginju, druge kvir osobe su takođe pronalazile inspiraciju u nepatrijarhalnim oblicima religije. Minojsko vikanstvo je nastalo sredinom 70-tih kao način za gej muškarce da se odvoje od dominantno heteronormativnih oblika ove vere, delom inspirisani naporima svojih sestara da učine isto. Iz ovog perioda će 1978. godine nastati i čuvena dugina zastava kao simbol za gej zajednicu. Nju je dizajnirao Gilbert Baker, sa osam boja koje simbolišu osam koncepata: Seks, Život, Isceljenje, Sunčevu svetlost, Prirodu, Magiju/Umetnost, Spokoj i Duh.

Ova simbolika boja možda deluje dosta neobično danas, kada je ovaj simbol prisutan na zgradama institucija državne i međunarodne birokratije; kakve veze, na primer, Evropska komisija ima sa Magijom, Seksom ili Duhom? (3) Ipak, u tadašnjem kvir miljeu, prepunom Božanskog Ženstvenog, ljubavi prema prirodi, izraslom iz hipi komuna, ovakva simbolika se savršeno uklapala. Sam Gilbert Baker je jedno vreme bio deo grupe Sisters of Perpetual Indulgence – pokreta dreg kraljica časnih sestri koje su kroz umetnost i religijsku parodiju radile na širenju gej prava – kao i pokreta Radikalnih vila (Radical Faeries).

Radikalne vile su jedan od možda najistaknutijih primera kvir duhovnosti koji su izrasli iz ovakvog gej miljea 60-tih i 70-tih. Ovaj pokret je nastao krajem 70-tih godina, kada je nekolicina pionira gej aktivizma, većinski čvrstih levičara, odlučila da pokrene duhovni i politički projekat kolektivnog gej života. Vile su eksplicitno nastale kao anti-asimilacionistička struja – umesto želje za uključivanjem i utapanjem u dominantne religijske, političke ili kulturne institucije, oni su želeli da stvaraju i istražuju šta to gej kultura, duhovnost, politika ili umetnost mogu zapravo biti kada im se prepusti da se razvijaju same za sebe. Bili su inspirisani komunama 60-tih, feminističkom ekološkom duhovnošću (i njenim pandanima koji su se javljali među anti-patrijarhalnim i kvir muškarcima), dregom, koliko i levičarskom politikom i nezadovljstvom sa mainstream gej grupama, koje su pre AIDS krize postajale sve konzervativnije kako je vreme odmicalo.

Ovako je izrastao pokret koji će se vremenom proširiti širom SAD-a, ali i po drugim zemljama, sa decentralizovanim, autonomnim prostorima u kojima su (većinom) gej muškarci živeli zajedno, kreirali umetnost, sprovodili samokreirane verske rituale, te učestvovali u različitim aktivističkim borbama izvan svoja četiri zida. Iako su ovo mahom bile komune, neretko su takođe bila i mesta za okupljanje šire kvir zajednica, pogotovo kada su organizovani veći događaji ili obeležavani praznici. Takođe, iako ovde govorimo o “gej muškarcima”, pokret Radikalnih vila je eksplicitno preispitivao rod i odbacivao tradicionalni maskulinitet, istražujući šta znači biti gej izvan tradicionalne muškosti – te su mnogi od njihovih članova kasnije, sa dolaskom nove terminologije sebe identifikovali i sa nebinarnošću i transrodnošću.

U suštini, kvir nikada nije značio samo kreiranje kvir politika, kvir umetnosti, kvir kultura, kvir zajednica i kvir teorije – vrlo često je uključivao i promišljanje toga šta može biti kvir duhovnost – koliko god da su raznovrsne odgovore ta promišljanja na kraju stvarala.

Kvir i duhovnost u Srbiji

“Slučajno sam došao u kontakt sa jednim sveštenikom Srpske pravoslavne crkve, kojoj, po krštenju, pripadam. […] Moj prvi razgovor sa sveštenikom je trajao dva i po sata. Otvorio sam mu dušu, pošto je moja vera, moje duboko osećanje da Bog postoji i da je jedan, bila prilično poljuljana. 

Ispričao sam mu svoju priču, koja je mnogo opširnija od ove koju sada pričam i dobio sam jednu, emocionalno veoma važnu podršku od tog divnog čoveka. Crkva, naravno, nema blagonaklon stav prema homoseksualnosti, ali se u crkvi isto tako mnoge stvari i menjaju. […] O mom sadašnjem seksualnom životu, upravo danas sam razgovarao sa svojim sveštenikom. Ja sam se vratio hrišćanstvu, a mislim da pravoslavna crkva može da prihvati homoseksualnost ako se vernik uzdržava od seksa. U mom slučaju, to je zaista tako. Živim zaista kao monah.”

• “Lično/političko”, Dejan Nebrigić, gej mučenik

Dobro, ali kakve, na kraju dana, ovo sve ima veze sa nama ovde? Priča koju sam do sada ispričala je dosta amerocentrična, izvan povremenih ekskursa (kao što priče o LGBT+ pravima nažalost, često uglavnom jesu). Volela bih (i nadam se da hoću) jednog dana znati dovoljno o kvir istoriji u, na primer, Kini ili u Japanu, Indiji, Iranu… da o tome mogu podjednako detaljno da pričam i da se na njih osvrćem za ovakva promišljanja. Međutim, Sjedinjene države jesu, nakon Drugog svetskog rata postale centar za LGBT+ pokret – a od pobune u Stonewallu pogotovo. To jeste događaj koji je toliko odjeknuo svetom da ga i dan danas obeležavamo Prajd povorkama, u svim krajevima sveta. 

Diskusije koje su se događale u Sjedinjenim državama (i u manjoj meri, ostatku anglofonog sveta; a jednim, još manjim delom, u Francuskoj) u drugoj polovini 20. veka su oblikovale naše savremeno poimanje rodne nebinarnosti, kvir politike, gej aktivizma, drega i još puno toga na globalnom nivou. Na sličan način je, pre dolaska nacista na vlast, Nemačka decenijama bila centar proizvodnje znanja, promišljanja i politika vezanih za LGBT+ osobe. Mnoge od važnih ličnosti iz tog perioda su se na kraju i preselile u Ameriku, nastavljajući svoj rad tamo, i doprinoseći tome da ova zemlja postane centar ovih razgovora i političkih organizovanja. 

Ne mora ništa od ovoga da nam bude tolika prepreka za slušanje ovih priča. Naravno, izuzetno je važno da se upoznamo sa istorijom regiona u kojem mi živimo, kao i životima i istorijama ljudi širom sveta, a ne samo u Evropi i Sevrnoj Americi – ali kvir (kao, uostalom, i istinska duhovnost – i marksizam, i feminizam, i anarhizam…) ne poznaje i ne priznaje granice i nacije. Svi kvir ljudi o kojima sam vam pričala su moja porodica podjednako koliko i kvir ljudi koji su govorili mojim jezikom i proživeli svoje živote u gradovima koji su mi geografski bliži. Ipak, legitimno je zapitati se šta ove priče mogu da znače za nas ovde, gde postoji svojevrsni duhovni monopol pravoslavne crkve (i, u određenim regionima, eventualno sunitskog islama ili katoličke crkve) koja ne samo da odbacuje homoseksualnost i transrodnost, već aktivno radi na suprotstavljanju našim pravima.

Kao što nam gorenavedeni citat gej i mirovnog aktiviste Dejana Nebrigića govori, međutim, mnogi od nas su uprkos tome decenijama unazad navigirali ove religijske strukture i nalazili značenje za naše živote u njima, uprkos deklarativnim politikama njihovih hijerarhija. Pravoslavna crkva, štagod danas govorila o kvir ljudima, ipak jeste tradicija koja nam je dala prelepu praksu isihazma (“tihovanja”, meditativne molitve koju praktikuju pravoslavni monasi i mistici širom sveta), naučila mnoge od nas da volimo svoje bližnje (na pravoslavnoj veronauci u srednjoj školi sam ja od nastavnica čula više podržavajućih poruka prema LGBT+ osobama kad god bi neko tu temu pokrenuo, nego na, recimo, psihologiji), da na nasilje ne odgovaramo nasiljem, da sveto vidimo u svakodnevnom. Puno toga sličnog se može reći i za katoličku crkvu, sunitski islam, ortodoksni judaizam i druge verske tradicije koje su prisutne u našoj zemlji. 

Stoga nije čudo što mnogi od nas nastoje da pronađu svoj kvir prostor u njima. Ovi napori kvir religioznosti su često pogrešno shvaćeni: kao nekakva parodija, ismevanje, “vređanje tradicije” – i mada je i ismevanje i parodija, pogotovo onih ideoloških struktura koja nas nastoje marginalizovati, sasvim legitimna stvar, neretko to uopšte nije slučaj kada god se ovakve “kontroverze” dogode. Na beogradskom Prajdu 2019. godine je nastala velika hajka kada je jedan od učesnika, Nik Jovičić Sas doneo ikonu Bogorodice sa duginim bojama na oreolu sa sobom. Iako u njoj nije bilo ničeg suštinski uvredljivog, parodičnog ili ismevajućeg – ljudi su to tako primili, te su njemu počele stizati pretnje i krivične prijave za “raspirivanje verske mržnje”. Velika je apsurdnost koristiti zakon koji treba da zaštiti upravo pravo ljudi poput Nika da veruju u šta žele, od strane onih koji bi im to zabranili. Nik je kasnije dao intervju za Optimist časopis i volela bih da vam prenesem i njegov odgovor na jedno od pitanja:

“Odrastao sam u srpskoj porodici u ruralnom delu Velike Britanije 1990-ih godina, i tokom detinjstva sam uvek bio suočen sa ogromnom količinom mržnje. Bio sam maltretiran od strane vršnjaka, na ulici su za mnom i mojim roditeljima uzvikivali brojne uvrede, dobijali smo preteća pisma, a jednom su nam na kuću čak bacili i bombu. Shvatio sam još u to vreme da je kultura moje porodice ono što je bilo izvor snage. Ideje opstanka i otpora su jako utkane u srpski identitet, i uz moju pravoslavnu veru, dalo mi je nadu da prođem kroz sve što se dešavalo. Ali kada sam skapirao da nisam strejt, plašio sam se da ću svega toga morati da se odreknem. 

To se desilo 2001. godine kada je bila i prva beogradska Parada ponosa i sećam se da sam gledao one koji sebe nazivaju „pravoslavnim hrišćanima“ kako uzvikuju „Smrt pederima!“ na ulici i kako napadaju pripadnike LGBTTIQ populacije. Počeo sam tada da verujem da sam bolestan i da ću otići u pakao i mislio sam da moram da biram između svoje seksualnosti i mojih roditelja. To me je odvelo na jako mračno mesto i počeo sam da razmišljam o samoubistvu već sa 12, 13 godina. U to isto vreme sam postao opčinjen pravoslavljem i dok sam ga izučavao nailazio sam na pro-LGBT stvari, na teologe koji su bili pro-LGBT, na queer svece i gomilu drugih stvari koje je crkva inače sakrila od svih nas. To me je nateralo da o svemu ponovo razmislim i to mi je spasilo život. I tada sam shvatio da je ono što želim da kreiram platforma koja će sve te ideje raširiti kako nijedna mlada osoba ne prođe kroz ono šta sam ja prolazio, ili čak kroz nešto gore.” (4)

Zaista, jedno ozbiljno širenje mržnje protiv pravoslavlja.

Mnogi kvir ljudi su u Srbiji, sa druge strane, nastojali da pronađu svoje duhovne puteve na druge načine, osećajući se da za njih nema prostora u verskim zajednicama u kojima su odrasli. Čitanje tarot karti, veštičarenje, meditacije, budizam i druge srodne verske prakse su relativno česta pojava među kvir zajednicom u Srbiji. Sigurna sam da većina nas poznaje bar nekoliko kvir osoba koje sebe pronalaze u tim pravcima (a doista, možda su to upravo i mnogi od vas koji čitate ovaj tekst). Ove prakse su često vrlo individualizirane, nešto o čemu saznajemo iz knjiga, preko interneta ili drugih medija i praktikujemo sami u svoja četiri zida, a ne nešto oko čega se okupljamo u specifične zajednice – kao što su, na primer, Radikalne vile činile.

To možda ne bi trebalo da nas iznenađuje. S jedne strane, u Srbiji uglavnom ne postoje dovoljno velike zajednice za “alternativne” forme duhovnosti generalno, a kamoli da se okupe nekakvi kvir ljudi u značajnom broju oko njih. Sa druge strane, dok se kvir duhovnost u pravoslavlju vidi kao provokacija, kvir duhovnost izvan pravoslavlja se vidi samo kao jedna (možda i puno gora) stvar – “Sekta”. Strah od duhovnosti nepoznate ovdašnjim tradicijama se meša sa strahom od stranog i drugačijeg uopšte, te sa strahom od kvira specifično. Kada se kvir zajednica okupi da napravi žurku sa tematikom horora i gotike, ili kada neka mlada osoba iz ličnog entuzijazma organizuje veče čitanja tarota, odmah se javljaju čuvari pravoslavlja i tradicije da nasiljem odrede kakva duhovnost je u ovoj zemlji dopuštena. 

Stoga ima smisla što se nekakva specifično kvir duhovna artikulacija nije ozbiljnije organizovala do sada. Ali i dalje, mi ipak postojimo u ovom društvu, u čemu god sebe da pronalazimo, a mislim da je važno da to nastavimo i da radimo. Ko zna, možda jednog dana stvari budu drugačije – i možda ćemo upravo mi biti ti koji ćemo ih takvima učiniti.

Kvir, čudno i sveto

“Reč “monstrum” potiče iz latinskog jezika, imenica koja znači “znak od bogova,” a njen koren je u glagolu monere, “upozoriti.” Ta reč je krenula da se odnosi na živa bića abnormalnog oblika ili strukture, ili na fantastična bića poput sfinge koja je bila sačinjena od iznenađujuće nekompatibilnih delova, zato što su ljudi u dalekoj prošlosti smatrali pojavljivanje takvih bića znakom da će se uskoro desiti neki natprirodni događaj. Čudovišta, poput anđela, su služila kao glasnici i vesnici nečeg neverovatnog. Ona su služila da najave otkrovenje, govoreći, suštinski, “Obraćajte pažnju; nešto od izuzetne važnosti se dešava.” 

– “Moje reči Viktoru Frankenštajnu iznad sela Šamoni”, Susan Stryker; autorka ovde analizira “monstruoznost” transseksualnog subjekta u očima transfobičnog društva

Naposletku, vredi postaviti i pitanje šta je to što kvir ljude nagoni ka duhovnosti, odnosno religiji. Zbog čega mnogi od nas ipak nastavljaju da tragaju za našim metafizičkim, etičkim i duhovnim pozicijama i zajednicama u kojima bismo se okupili sa sličnomišljenicima_ama oko ovih tema? Jedan deo toga je, ja mislim, univerzalno ljudski. Ljudi su hiljadama godina gravitirali ka religiji i duhovnosti, nastojeći da pronađu svoj položaj u Kosmosu u kojem su se našli. Zajedništvo, osećaj svrhe, povezanost sa svetom oko sebe, sve su potrebe koje svi u određenoj meri imamo, te kvir ljudi nisu nikakav izuzetak.

Ipak, šta je ono što je specifično kvir u kvir duhovnom? Čemu mi tačno gravitiramo, kada gravitiramo ka religiji? Kvir je, po meni, spoljašnjost u opresivnim sistemima koji trenutno postoje, “neobičnost” u smislu neobičavanja onoga što je normalizovano. To je identifikacija sa onim stranim, drugačijim i abnormalnim; svime onim što je u našem društvu danas demonizovano. Ovo je prisutno i u većini duhovnih tradicija, na ovaj ili onaj način. Kako je prorok Muhamed navodno rekao: “Islam je počeo kao nešto čudno i vratiće se svojoj čudnosti, stoga blagosloveni bili oni koji su čudni.” (5) U Meki su muslimani bili progonjeni samo zbog svog iskakanja iz normi tadašnjih plemenskih vlasti; Isus – sam Bog u hrišćanstvu – je bio omražen i ubijen činom državnog nasilja; čitava istorija judaizma je istorija mržnje, diskriminacije i progona prema njegovim vernicima; pred kraj Tang dinastije je pokrenuta masovna kampanja progona budista_kinja, sa ciljem isterivanja “stranog uticaja” iz Kine, da bi se našao krivac za rapidno političko i ekonomsko propadanje carstva.

Mi smo na iste ove načine progonjeni, isključivani i odbačeni od strane društava u kojima živimo. Nije iznenađujuće što se mnogi od nas identifikuju upravo sa onim neopaganskim tradicijama koje sebe stavljaju u kontinuitet sa vešticama – progonjenim ženama kakve i dan danas mnoge dominantne verske struje u našim društvima demonizuju. Oni koji se identifikuju sa “tradicionalnijim” (u našem društvu pre svega hrišćanskim, islamskim ili jevrejskim) pravcima, tu identifikaciju jasno povezuju sa solidarnošću sa onima koji su isključeni, omraženi i siromašni, kako nas ove tradicije pozivaju da činimo; pronalaze sebe u mučenicama_ima, u žrtvama državnog i “narodnog” nasilja protiv onih koji su drugačiji, u svima onima za koje je Isus rekao da će naslediti svet, koje je Mojsije izbavio iz Egipta.

Kvir takođe gravitira ka onome što je neobično, ka onome što je nemoguće – ka čudnom i ka čudima. Mislim da vera u magiju koju mnogi od nas imaju nije toliko neobična ako svhatimo sebe kao magična bića; kao što magija ili čuda krše dominantnu logiku koncenzusne, “objektivne” stvarnosti u kojoj živimo, tako isto i kvir ruši logiku društvene stvarnosti u kojoj se nalazimo. Koncenzusna stvarnost nam govori da statua Device Marije ne može da plače; Čudo nam govori da može. Govori nam da ima života posle smrti. Da postoje bića i svetovi izvan onih koje možemo da vidimo i dodirnemo čulima.

Društvene norme nam govore da ljudi mogu biti samo muškarci i žene i da je to nepromenjivo; Kvir nam govori da možemo biti puno više od toga. Da možemo imati porodice koje nisu zasnovane isključivo na krvnom srodstvu ili na monogamnom braku. Da možemo da redefinišemo naše odnose i stvaramo istinske, radikalno drugačije zajednice.

U šta god verovali, šta god mislili, za mene je kvir egzistencija čudo, magija, i ona je sveta. I verujem da kroz kvir, naš svet može iznova postati magičan, čudan i osvećen.

Kome je muškost njegova znana
al’ ženskost svoju neguje
Svemir protiče njegovim venama.
Ako Svemir protiče njegovim venama
večni Život ga ne napušta
i on iznova postaje nalik detetu.

Dao De Jing, Lao Zi (6)

1. U prevodu Ivanke Andrejević, Esotheria 2005. godine

2.  Važna ličnost u istoriji propitivanja patrijarhalne religije, uprkos njenim kasnijim izrazito problematičnim pozicijama po pitanju trans ljudi i drugih tema.

3. Isto važi što i za Mary Daly. Mnoge ličnosti iz miljea ženske duhovnosti, uprkos svom feminističkom radikalizmu (ili možda, u određenom smislu zbog njega), su u svom životu branile pozicije koje bismo mi danas smatrale izuzetno konzervativnim i reakcionarnim.

4. Sa druge strane, i zastava Evrope je najverovatnije bila direktno inspirisana katoličkom verom njenih dizajnera Arsène Heitza i Paul M. G. Lévya – 12 zvezdi u krugu su direktna paralela sa 12 zvezdi koje često čine oreol Device Marije u katoličkoj ikonografiji. Mnogi elementi naše kulture imaju korena u znatno više mistike i poetike nego što bismo iz njihovih današnjih formi pretpostavili…

5. https://www.optimist.rs/nik-jovicic-sas-pravoslavni-provokator/ 

6.  Hadis Sahih Muslim, 145

7. U prevodu Ane Bešlić i Dragana Paripovića, Babun 1997. godine