Okovi zamjenica

Bio je to trenutak mog prvog bjekstva iz okoline koja uvijek pokušava da te ograniči i da ti nametne ono što trebaš  ili, bolje rečeno, moraš da budeš.

Prije nego što vas uvedem u samu priču, moram se vratiti korak unazad.

Iako sam ranije govorila engleski jezik, nikada nisam bila u situaciji u kojoj sam bila prinuđena da ga koristim umjesto maternjeg. Kada sam prihvatila da jesam trans osoba, nisam previše razmišljala o zamjenicama. Znala sam da u sigurnim prostorima mogu koristiti ženske, a da u svim ostalim, dok ne započnem tranziciju, moram koristiti muške. To je bio neki prećutni dogovor sa sobom i svijetom. Nisam razmišljala o tome da moj identitet može biti fluidan. Da rod, kao nešto što društvo koristi da me odredi, možda i nije toliko bitan koliko pol - rod koji je drugačiji od pola koji mi je pripisan na rođenju i koji se ne slaže sa onim što osjećam da treba da bude moje. Znam da ovo može zvučati kompleksno. I meni je bilo. Počela sam da učim. O polu, o rodu, o rodnim ulogama, identitetima. Ne zato što sam htjela da budem „informisana“, već zato što sam pokušavala da sebi objasnim ono što mi nikada nije bilo do kraja jasno.

A onda je uslijedio moj odlazak.

Spakovala sam se i otišla, ne sluteći da će se moj život okrenuti za 360 stepeni. Taj odlazak sam doživljavala kao bijeg - od svakodnevice, od stalnog objašnjavanja sebe, od potrebe da se uklapam. Nisam ni pomišljala da ću baš tada, na tom putu, naučiti nešto novo o sebi, makar ne kada je riječ o mom rodnom identitetu. Prvih par nedjelja sve je bilo dobro. Sve dok nisam upoznala mali dio queer zajednice grada u kojem sam živjela. I dok me jedno od njih nije pitalo:

„Koje zamjenice koristiš?“

Nisam očekivala da ću baš tu morati da razmišljam o svom identitetu ili da ću trebati nekom da kažem nešto o njemu. Ova avantura je za mene trebala biti pauza, mjesto gdje sam samo postojala.

Odgovorila sam kratko:

„Bilo koje.“

Razgovor je nastavljen bez dodatnih pitanja, bez preispitivanja. Ipak, narednih dana me je proganjalo to moje „bilo koje“. Ne zato što sam mislila da sam slagala njih, već zato što sam počela da se pitam - da li sam slagala? U međuvremenu se javio i strah. Strah da ne upotrijebim „pogrešne“ zamjenice pred ljudima koji to možda ne bi razumjeli. Međutim i to je brzo prošlo. Shvatila sam nešto jednostavno: engleski jezik, za razliku od našeg, ne poznaje konstantnu upotrebu roda kada govoriš u prvom licu.

Vremenom je u meni zavladala tišina. Prošli su mjeseci. Moj društveni krug se širio, ja sam se zabavljala, disala lakše. Zaboravila sam na potrebu da stalno biram u kom rodu govorim pred drugima. Sve dok se nisam, na kratko, vratila kući u okruženju gde je potrebno ponovo govoriti “rodno“. Ponovo paziti. Ponovo se stezati. Bilo je stresno i opterećujuće. Kada sam se vratila nazad, nastavila sa tim svojim “slobodnim“ životom, ali s pitanjima koja me nisu puštala: šta će biti kada se vratim doma za stalno? I još važnije - šta ću sa sobom?

U jednom razgovoru sa prijateljima shvatila sam nešto važno. Oni su odavno znali da ja nisam cis muškarac, niti samo gej muškarac koji se bavi dragom. Njima je bilo jasno da je moj identitet fluidan. I poštovali su to, bez potrebe da me pitaju bilo što. Na dan povratka kući, dok sam čekala let, stavila sam sve što me mučilo na papir. U jednom trenutku sam se vratila na ono moje „bilo koje“ sa početka. Nije mi se dalo da previše razmišljam o svemu tome, zgužvala sam papir, progutala knedlu koja mi je stajala u grlu i, na neki tih način, rekla sebi: ti jesi trans žena, ali tvoj rod može biti slobodan.

Tad sam dodatno shvatila da  me nije me strah prilagođavanja pola. Strah me je onog trenutka kada bih morala da se konačno odredim. Najviše sam se bojala toga da li sebe uopšte mogu nazvati ženom ako svoj rod doživljavam fluidnim. To m je dodatno nametnulo još jedno pitanje: da li nam je mogućnost da biramo sebe  zaista donijela slobodu ili nam je samo dala još jednu obavezu? Još jednu odluku koju moramo donositi svaki put kad uđemo u prostor. Još jedan način da budemo čitljivi, razumljivi, pravilno svrstani. Sloboda bi, barem za mene, značila i pravo da nekad ne znam. Da ne biram. Da ne objašnjavam. 

Ako se pitate zašto sam odlučila da napišem ovu priču, odgovor je jednostavan. Kao jedna queer osoba drugoj, želim da ti kažem: diši. I zapamti da nikome ništa ne duguješ. Ne duguješ jasnoću. Ne duguješ gotov odgovor. Duguješ sebi slobodu i život u kojem ima mjesta za radost.

Ne dozvoli da te očekivanja drugih - da se definišeš, da se izjasniš, da se odlučiš jednom za svagda - uhvate u zamku „jednog“. Nekad je upravo ta potreba za jednim ono što nas najviše steže.

Često i mi, unutar zajednice, zaboravimo koliko je važno da jedni drugima damo prostor. Da ne tražimo objašnjenja. Da ne insistiramo na odgovorima. Da ne tumačimo tišinu kao slabost ili neznanje.

Ova priča ne mora da se tiče samo rodnog identiteta. Ona je o trenucima kada shvatimo da neke osjećaje ne možemo kontrolisati i da ih ne moramo odmah razumjeti. Nekad jedino što možemo, i što treba, je da ih pustimo.