Ni na nebu ni na zemlji – između kvir aktivizma i omladinskog rada

Ne znam gde bih tačno bila da su se moja dva sveta – kvir svet i omladinski rad – ranije sreli. Na primer, dok sam bila tinejdžerka, ili možda u ranim dvadesetim. Gde bih bila da nisam morala sama da povezujem te niti i shvatam šta mi je trebalo tek kad sam ja postala ta koja to pruža mladima.

Ali možda trčim pred rudu. Želim da ispričam kako je to zapravo izgledalo.

Od svojih vrlo malo godina, kad sam još bila dete, jedva tinejdžerka, ubacila sam se duboko u omladinske programe. Volontiranje, radionice, kampovi, seminari, projekti. Bila sam veoma posvećena i veoma ponosna na sve što radim. Bavila sam se ekologijom i ljudskim pravima i bila sam okružena omladinskim radnicama_ima (ORkama, kako ih od milja zovemo) koje su se bavile time da ja budem osnažena i svestrana i empatična. I hvala im. Ali ono što nije bilo tu, a to sam saznala tek mnogo kasnije, je bio moj rodni identitet. Ovi programi (pričamo o periodu 2010.) su po pravilu često bili rodno podeljeni i vrlo ne-kvir. Čak i eksplicitno feministički programi nisu imali tu dozu intersekcionalnosti.

Na feminističkim programima naučila sam šta znači biti žena i zašto je moje iskustvo kroz život takvo kakvo je. Nikada mi niko nije rekao da mogu da imam iskustvo koje imam i ako nisam žena. Mislim da niko od facilitatorki nije to znao. Niko nije znao da neko kao ja može da ne bude žena, iako su mi bitne informacije o menstruaciji, iako se vatreno borim za prava žena, iako se osećam kao nastavak svojih pretkinja, iako su mi ženska prijateljstva spasila život više puta, iako sam vrlo ponosno stajala u redovima žena. 

Sećam se prvog puta kada sam čula izraz “LGBT” – imala sam 14 godina. Radili smo “korak napred” aktivnost (koja je posebno problematična priča) i kada smo otkrivali svoje uloge na kraju, jedna osoba je pročitala da joj je uloga bila “LGBT monah”. Neki ljudi su klimnuli glavom kao da razumeju, i nastavili smo dalje. Ja nisam znala šta znači LGBT, i nisam pitala. Trans ljudi nisu nikada bili spomenuti. 

Niko me nikada nije pitao kako se ja identifikujem. Realno, i da su me pitali, rekla bih da sam devojka, bez razmišljanja.

Onda sam došla u dodir sa kvir aktivizmom. Tu su me dočekali neki ljudi koji su znali puno, koji su bili puni teorije i informacija i istorije. Koji su znali sve izraze i znali da ih objasne. Od njih sam naučila puno o kvir istoriji i teoriji. O aktivizmu i poteškoćama. Tu niko nije bio fokusiran na moj razvoj i moje osnaživanje, niti im je to bio cilj ili posao. Tu su se spominjali trans ljudi, često. Štaviše, znala sam sve o tome šta znači biti trans. 

Tamo su me pitali kako se identifikujem, i tad sam znala da se pravilnije izrazim, i da kažem da sam cis devojka.

Ali ja nisam cis devojka. Trebalo mi je 26 godina da to shvatim. I sad stvari imaju mnogo više smisla.

Sada, ja sam ORka, i kvir-feministička aktivistkinja. I sada, upoznavši ljude koji su kao ja, koji se bavi onim čime se ja bavim, razumem šta mi je falilo. Falile su mi kvir ORke, ili bar ORke koje se razumeju u to šta znači biti kvir. Zato što biti otvorenog uma – kao što je većina i ORki i aktivista – nije dovoljno. Zato što biti otvorenog uma ali bez proaktivnosti nije dovoljno kad radiš sa mladima koji ne znaju da je njihov rod nešto o čemu smeju da razmišljaju, da istražuju.

Sada, ja radim sa kvir mladima, sa trans mladima, i sa svim drugim mladima. Ali pošto većina ORki još uvek ne zna šta znači biti kvir, a većina kvir aktivista nisu ORke, bitno mi je da što više kvir – a pogotovo trans – mladih zna šta im pripada i šta mogu da učekuju. Tako da naćuli uši, pošto je dosta moje priče, sad se obraćam tebi:

Prvo, bitno je da znaš da svaka mlada osoba ima pravo na omladinske programe – grupne, individualne i sve druge. U svakom trenutku možeš da se javiš nekoj od organizacija koja se bavi omladinskim radom i da tražiš podršku. A kad smo kod te podrške – kako to izgleda? 

To mogu biti 1 na 1 sastanci sa ORkom na kojima dobijaš podršku oko, na primer, toga kako da organizuješ svoje obaveze, kako da razvijaš socijalne veštine, kako da se osamostališ i pređeš preko nekih svojih strahova i slično. Nije ni na koji način zamena za psihoterapiju – to je česta zabuna. Nekada može izgledati tako da zajedno sa ORkom sediš u čitaonici i učiš ili radiš, pošto ti je potrebno da imaš nekoga pored sebe da bi se naterala_o da radiš. Takođe, mogu biti grupni sastanci, radionice, grupe podrške, kreativne aktivnosti, kampovi, seminari i svašta drugo. Organizacije imaju razne načine na koje odgovaraju na potrebe mladih.

A ako si trans, evo par stvari koje možeš da zagovaraš u svojoj omladinskoj organizaciji ili sa svojom ORkom:

• Da ne postoji rodna segregacija na aktivnostima.

• Da se orke edukuju o trans i kvir identitetima (nije tvoj posao da ih edukuješ!).

• Da se aktivnosti održavaju u prostorima u kojima se osećaš sigurno.

• Da se imena sa dokumenata traže samo ako je apsolutno nužno (npr. Za uplatu osiguranja), a ne zato što “eto tako treba”.

• Da se sigurniji/hrabriji prostor zapravo podržava, tako što se svaki na slučaj kvirfobije adekvatno odreaguje.

• Da se poštuje privatnost i ne podrazumeva pristanak za stvari tipa deljenje imena ili fotografisanje. 

• Da ako si jedina trans osoba u organizaciji, to ne znači da ti automatski treba da edukuješ druge i pričaš svoju priču.

Ako postoji jedna poruka koju želim da upamtiš, to je da ima mesta za tebe. Da ima ljudi – ORki – koji žele da te podrže. Da smo tu za tebe, sa svim tvojim identitetima, i da ćemo te osnažiti i pustiti da se pronađeš, u svim svojim identitetima, interesovanjima i ciljevima. Da ćemo zajedno sa tobom preispitivati norme i praviti mesta tamo gde svet kaže da mesta nema.